Спорт
Противник који нам не лежи – историја мучења Србије са Словенијом
Иако никада није спадала у фудбалске велесиле, селекција Словеније се у неколико наврата показала као изузетно неугодан противник националном тиму наше земље (како год се звао у датом тренутку). Само једна победа извојевана је у осам међусобних дуела, добра ствар је што је остварена за мандата Драгана Стојковића Пиксија на селекторској столици
Историјске књиге фудбалских селекција Србије и Словеније нису имале много поглавља, највише због чињенице да су до 1991. године биле у саставу исте државе, али то не значи да није било узбудљиво.
У осам одиграних међусобних дуела, у чак шест није било победника, док су обе селекције тријумфовале по једном.
Ипак, утисак је да су нам Словенци фудбалски дужници – због свега што су учинили против наше националне екипе, или боље рећи због свега у чему су омели фудбалски тим наше земље.
Први међусобни сусрет и одмах спектакл
Историја дуела две селекције почиње 2000. године, на Европском шампионату одржаном у Белгији и Холандији.
Две екипе дошле су у различитом расположењу на турнир – Словенији је то био дебитантски наступ на великим такмичењима, док је СР Југославија у својим редовима имала неколицину прекаљених асова европског фудбала.
Селектор Вујадин Бошков на окупу је имао гро екипе која је само две године раније брутално заустављена у осмини финала Мундијала од Холандије (да, наравно да се сви сећамо Мијатове пречке).
Словенце је са клупе предводио некадашњи репрезентативац СФРЈ Срећко Катанец, а публика на стадиону у Шарлрои имала је шта да види – две екипе одиграле су један од најзанимљивијих мечева на турниру.
Противник је повео у првом полувремену преко Златка Заховића, да би Миран Павлин и поново Заховић донели Словенцима великих 3:0 већ у 57. минуту утакмице.
Када је Синиша Михајловић три минута касније добио црвени картон, многи су слутили катастрофу "плавих", али – десило се супротно.
Љубинко Друловић одиграо је вероватно најбољи меч у дресу са националним грбом, док је Саво Милошевић са два поготка започео трку за најбољег стрелца шампионата, коју је касније тријумфално и окончао.
Југославија је са играчем мање постигла три поготка и дошла до првог бода у групи, који јој је помогао да се домогне четвртфинала, где су још једном кобни по "плаве" били Холанђани.
Како су нас Словенци спречили да одемо на два велика такмичења
Није се дуго чекало на нове дуеле две селекције – већ у квалификацијама за наредно велико такмичење, Мундијал у Јапану у Јужној Кореји, Словенија и Југославија нашле су се у истој групи.
Иако у две "битке" није било победника, Словенци су добили "рат", па су заузели друго место у групи, иза Русије, док је Југославија остала кратких рукава.
Обе утакмице, одигране у Љубљани и Београду, завршене су истоветним резултатом (1:1), али су Словенци захваљујући победи над Русијом квалификације завршили са бодом више у односу на тимове које је предводио прво Милован Ђорић, а потом и селекторска комисија Бошков-Ћурковић-Савићевић.
Словенија се домогла баража, а онда, после две утакмице са Румунијом, и Светског првенства, што је било први пут да се "змајчеки" нађу на највећој смотри светског фудбала.
Југославија је остала без пласмана на Мундијал, што је био велики ударац за национални фудбал у то време и на неки начин крај једне велике генерације, која је због ратова, санкција и осталих не толико спортских околности остала ускраћена за прилику да покаже своје крајње домете.
Једини пријатељски меч две селекције (овога пута назив наше земље био је Србија и Црна Гора) одиграле су у августу 2004. године, а на утакмици у Љубљани још једном резултат је био 1:1.
Шест година није било међусобних дуела, а онда је Словенија задала Србији још један велики фудбалски ударац.
У квалификацијама за Европско првенство 2012. године поново су се две селекције нашле у истој групи и још једном су Словенци имали више успеха.
Иако су обе екипе остале без учешћа на континенталном шампионату, Словенија је први пут у историји савладала наш националним тим и тако га онемогућила да дође до другог места на табели и баража за ЕУРО.
У првој утакмици у Београду било је 1:1, а на "Људском врту" у Љубљани Словенија је славила голом Дарета Вршича из слободног ударца, изведеног са готово пола терена (1:0).
И поред тога, Србија је могла до баража са освојеним бодом, али прилику да чети Владимира Петровића Пижона донесе жељени резултат пропустио је Немања Видић, млаким ударцем са 11 метара који је лако укротио Самир Хандановић.
Пиксијеви "орлови" исписали нову страницу историје
Последња два дуела две репрезентације одиграле су у оквиру Б Лиге нација, пре две године, а екипа Драгана Стојковића Пиксија била је успешнија.
Србија је први пут у историји савладала традиционално неугодног ривала и то прилично убедљиво – 4:1.
На утакмици одиграној на београдској "Маракани", Александар Митровић је донео предност "орловима", до полувремена изједначио Петар Стојановић, да би у наставку квалитет нашег националног тима дошао до изражаја.
Прво је Сергеј Милинковић-Савић донео ново вођство Србији, а онда су у финишу меча тријумф осигурали Лука Јовић и Немања Радоњић.
У другој утакмици одиграној у Љубљани "орлови" су поново били бољи ривал – имали су предност од 2:0 головима Андрије Живковића и Александра Митровића, али је Словенија стигла до ремија преко Адама Черина и Бенјамина Шешка.
Овог лета, на "Алијанц арени" у Минхену, биће исписана нова страница међусобних дуела две селекције – у оквиру другог кола групе Ц на Европском првенству.
Ако нас је историја ичему научила, са Словенцима треба бити опрезан, пошто је очигледно да имају посебну мотивацију против нашег националног тима.
Мотива неће недостајати ни "орловима" јер се и једни и други враћају на велику европску фудбалску позорницу после 24 године одсуства.
Ипак, селектор Стојковић показао је да уме да води екипу против "змајчека", па остаје нада да ће "орлови" поновити успех од пре две године и бар се донекле реванширати противнику за болне успомене из прошлости.
