Спорт
РТ Балкан интервју: Одбио Звезду, за Аркана био "ратник", а с Југославијом на ЕУРО отишао у чуду!
У интервјуу за РТ Балкан, Милорад Кораћ говори како се само сплетом околности нашао у репрезентацији Југославије за Европско првенство 2000. године, шта се иза кулиса дешавало тог лета у Белгији и Холандији, али и памти како је одбио прелазак у Црвену звезду и какве је необичне ситуације искусио у сарадњи са Жељком Ражнатовићем Арканом
Иако усред лета, био је хладан дан у Ротердаму. За ону мањину која је тог предвечерја на стадиону "Де Кујп" навијала за Југославију – било је ледено.
Није почело тако лоше. Синиша Михајловић је убацио опасан слободан ударац са леве стране где је само Едвин ван дер Сар спречио Дејана Говедарицу да остане насамо с лоптом, метар и по од празног гола.
Када је Саво Милошевић брзом финтом на ивици шеснаестерца оставио Франка де Бура укопаног и пред натрчалим Јапом Стамом решио да упосли Мијатовића, само је Пеђин несигуран ударац спречио "плаве" да дођу до вођства.
Али онда су почеле да севају муње у наранџастим дресовима и пљусак голова у мрежи Ивице Краља, урезан до дана данашњег као последњи меч наше репрезентације на неком Европском првенству.
Патрик Клајверт је искористио закаснело Краљево истрчавање да означи почетак холандске журке - Клајверт, Клајверт, Говедарица аутогол, Клајверт, Овермарс, Овермарс. Тек је на самом крају Милошевић постигао не толико утешни погодак.
Шест. Један.
Помало заборављени сведок тог краха Југославије на Еуру 2000. био је и Милорад Кораћ, тада чувар мреже Обилића.
У интервјуу за РТ Балкан, 55-годишњи Пожежанин говори како се само сплетом околности нашао у селекцији Вујадина Бошкова за Европско првенство, али и открива како се калио на непријатним нижелигашким теренима на Косову и у Македонији, како је својим сигурним рукавицама водио Бечеј до наступа у УЕФА такмичењима, зашто је одбио прелазак у Црвену звезду и шта је све искусио у сарадњи са Жељком Ражнатовићем Арканом када је стигао у клуб са Врачара.
"Бошков нам је после 1:6 рекао 'идемо даље, нема везе'."
Кораћ у каријери никада није облачио дрес СР Југославије у званичним утакмицама. Ипак, уз његово име стоји једно велико такмичење. На Европско првенство 2000. је отпутовао журно, са клупских припрема на Борском језеру два дана пре почетка турнира.
Уместо да игра пријатељске утакмице против локалних клубова, постао је саиграч Драгана Стојковића Пиксија, Синише Михајловића, Предрага Мијатовића и осталих великих играча генерације којој је само велики резултат недостајао.
"Последња утакмица на Европском, а шест комада... Није то било оно као против Норвежана, када смо били максимално 'затегнути'. Против Шпанаца смо играли такмичарски све до последњих пет минута. Е против Холандије је стварно био потоп. Ми седимо на клупи, гледаш оно 1:0, 2:0, 3:0, а они све боље играју. А ми све гори, па не знаш шта да радиш. И ту се осетило оно кад се праве измене - 'шта ме сад убацујеш, шта ћу да улазим на 3:0 или 4:0?’", почиње Милорад Кораћ у интервјуу за РТ Балкан.
Те вечери у Ротердаму, Југословени су последњи пут заиграли на неком великом такмичењу, а покисло расположење није поправио ни "мистер" Бошков својим карактеристичним војвођанским бодрењем.
"После меча је било разочаравајуће. Улазиш у свлачионицу, ћутиш и не проговараш. Само је Мистер рекао 'добро момци, ајмо, идемо даље, нема везе'. Јер такав је он био, није схватао трагично ту утакмицу. По мом мишљењу, ми нисмо имали добру припрему тактике за Холандију. То су тада били све стари тренери који нису водили такав скаутинг, да се брине о сваком детаљу, да се гледа свака ситница. Тада је било 'хајде да изађемо, имамо талента, имамо све'. А не може тако", прича Кораћ присећајући се лета када је на две недеље био део репрезентације Југославије.
"Играш утакмице у Ђаковици и Тетову, не знаш да ли ћеш да се вратиш"
Али његов пут до Европског првенства, колико је био изненадан, толико је био и дугачак, далеко од великих иностраних ангажмана. Кораћева каријера захватила је дане старе Југославије и захтевала бројне заобилазне путеве какви млади голмани у модерном фудбалу ретко праве.
"Почео сам у Слоги из Пожеге 1983. и после сам прешао у омладинце Војводине. Ишао сам на каљења у Славију и Кабел из Новог Сада, па онда морао на одслужење војске у Славонски Брод. Тамо сам тренирао са екипом, али нисам хтео да останем после војске, јер је већ 'мирисало' да ће бити проблема. Кад сам 1990. прешао у Слободу из Ужица, ишао сам на нову позајмицу, у ФАП из Прибоја. То је била трећа међурепубличка лига старе Југославије и тамо сам се свачег нагледао", у даху говори Кораћ, враћајући сећања на давна времена.
То "свачег" jeсу искуства кроз каква млади играчи данас ретко пролазе. Има то својих и добрих и лоших страна.
"Тада је још била заједничка држава, па у тим нижим лигама идеш у Македонију, идеш на Косово. Играш против Албанаца доле... Било је ситуација, како није. Играмо против Велазнимија у Ђаковици, тада сам бранио у ФАП-у, то је нека 1990. или 1991. година. Играмо утакмицу 1:1 и тада је било после нерешеног да се изводе пенали. Одбраним ја два-три пенала и добијемо додатни бод. После утакмице нас нападну ови из Ђаковице, овог једног ударили, оном другом током утакмице искочи прст, а судија Јеремић играчу намешта прст. Гледам да ли је могуће... Па онда у Македонију одеш, у Тетово, не знаш да ли ћеш да се вратиш. Стварно је била много тешка лига која те очврсне. То је био фудбал где се калиш. Данас играч кад наиђе на мало тврђе, он се повлачи."
После устаљивања у тиму Слободе из Ужица и то као члана тадашње Прве Б лиге, у лето 1994. Кораћ одлази у Бечеј.
"Кад се оде из Бечеја у Кан... Кажеш себи 'Овде не може нико гол да ми да'"
Млађој генерацији љубитеља спорта, град на Тиси остао је у сећању као град ватерпола, али средином деведесетих, био је и дом клуба који је спадао у сам врх југословенског фудбала.
"Бечеј је почео 1989. или 1990. да прави експанзију у спорту. Био је индустријски град с много обрта новца и била је фабрика 'Сојапротеин', а председник клуба је волео фудбал и он је почео то да финансира. Када се лига сузила због распада Југославије, они су ушли у лигу. То је било 91/92. Имали су феноменалан тим кад сам ја бранио за Слободу, а играо сам против Бечеја. Они су са Звездом играли полуфинале Купа, били су четврта-пета екипа у земљи. Стадион? Па био је... руина (смех). Ево и сад је такав", смеје се Кораћ и истиче да је Бечеј у то време био град у ком се живело за спорт.
"У том периоду, било је четири-пет клубова из Бечеја који су играли у савезном рангу. Кошаркашице, рукометаши, фудбалери и ватерполисти. Све је то успео 'Сојапротеин' да исфинансира. То је био спортски град. Свака утакмица по 3.000-4.000 гледалаца, против Звезде и Партизана по пет-шест хиљада. Ватерполо је био посебно јак, кошаркашице су биле првакиње Југославије. Е онда кад је дошло до 1998, онда је ватерполо клуб добио далеко више финансирања и дошло је до пада у фудбалу."
У Бечеју је било играча који су се истицали.
"Атила Касаш је направио добру каријеру. Новчић, Ћирић, Мулина, они су били у Партизану. Ајдиновић, играо је у Турској, Радишић у Грчкој. Алексић... Знало се 11 који играју тада у Бечеју, резерве 'нису постојале', нас је 15 било. А тренер нам је био Јосиф Илић, па нас је преузео Драган Окука и направили смо велики успех. Он је потом с Обилићем освојио титулу."
Када каже 'велики успех', Кораћ мисли на успон у сезони 1994/95 – Бечеј почиње у Првој Б лиги, на пролеће наступа у Првој А и одмах стиже до пласмана у Интертото куп. Наредне, 1996. године, игра и у квалификацијама за Куп УЕФА.
"Интертото куп се тада играо, било је супер тимова. Али смо имали путовања, играли смо на Звездином стадиону против Фарула из Румуније и Погона из Пољске, јер у Бечеју нисмо могли да играмо. А гостовали смо у Кану и у Белорусији. То су била путешествија. Сваку утакмицу идеш до Будимпеште, па преседаш, дуга путовања. Али су те утакмице извлачиле максимум из играча. Сећам се у Кану, где је то био четврти-пет клуб у Француској. Кад се оде у Кан из Бечеја... Кажеш себи 'па овде не може нико гол да ми да'. И то су на крају једва успели у 92. минуту да нам дају гол (пораз 0:1, прим. аут). Тепих, нема лопта да удари џомбу. На главу да паднеш можеш, не можеш гол да примиш. После оних наших ораница и блата до потколеница. Ма код нас и сад има таквих терена..."
"Погрешио сам кад сам одбио Звезду, али с Арканом сам се лако договорио"
Баш тада, у лето 1996. године, Кораћ добија прилику да пређе у Црвену звезду и постане резерва Звонку Милојевићу. То је једина тема током разговора у којој се у његовом гласу осети жал.
"Једанпут ти кочија стаје. Ја сам погрешио '96, кад сам најбоље бранио у Бечеју. Уместо да одем у Звезду или Боависту… Било је понуда. Тада је у Звезди бранио Милојевић. Дођеш, ћутиш пола године и онда кад он оде, добијаш да браниш. Зашто сам рекао 'не'? Зато што сам ја направио грешку! И на крају су довели Пешића из Радничког из Ниша и ниједну утакмицу није бранио. После тога доведу Драгослава Јеврића. Да сам дошао тада како је требало, да будем ту неко време док Милоје не оде у Андерлехт… Ја останем у Бечеју. И све ти то промени у животу. Ранко Стојић ми је завршавао и трансфер за Белгију, али председнику клуба Таталовићу није било довољно 150-200 хиљада марака, они тражили пола милиона. То је оно – једанпут кад ти кочија стане, уђи у кочију", јасно тврди Милорад Кораћ.
Зато, када је годину дана касније стигао позив из Обилића, Кораћ се није двоумио. Ипак, на трансфер у клуб са Врачара морао је да чека до 1998. јер су Бечејци инсистирали да њихов први голман остане до краја уговора. Тако је Кораћ остао и без шансе да буде део шампионске генерације Обилића.
Очекивано, преговори са Жељком Ражнатовићем били су једноставни.
"Они су већ годину дана раније хтели да ме доведу, али је то на крају било '98. С Арканом сам преговарао, нема ту шта. Било је само – 'Хоћеш ти да пређеш код нас?' Климнеш главом, потпишеш и све се лако договориш. Имаш толико пара и нема више приче", говори Кораћ и открива како је тих година било играти у Обилићу.
"Знам да је Аркан нас увек стимулисао. Имаш нормалну премију, плус премију за борбеност, а за Звезду и Партизан имаш екстра премију. И то те увек чека после утакмице. Завршиш утакмицу, купање, вечера, идеш код њега, исплати те, идеш у хотел 'Југославија' на одмор, не можеш кући. Следећи дан опоравак, тренинг, па тек онда идеш кући. То је код њега било тако. Имао је неку визију, вероватно једини у то време, како клуб треба да функционише."
Али са Ражнатовићем, ког су играчи ословљавали са "команданте", сарадња није била увек једноставна.
"Аркан је викао 'Ви сте моји ратници, ако треба сви ћемо да идемо!'"
Осетио је Кораћ то на својој кожи, када је 1999. на месец дана остао без клуба – Аркан је био незадовољан поразом Обилића у полуфиналу Купа Југославије против Партизана. Одлука? Да се реши старијих играча.
"То је период кад је Ненад Лукић требало да оде, па није отишао у иностранство. И онда кад је отишао, рекли су и мени можеш и ти да идеш и врати 10.000 марака обештећење и то ти је. Месец дана нисам имао клуб, морам да се пакујем и идем за Пожегу – немаш клуб и нико те неће."
Ипак, у два дана се све променило.
"У том периоду Југославија игра утакмицу против Хрвата, оно кад је нестало струје. Дан пре тога је Игор Димитријевић бранио за младу репрезентацију, а он је требало да буде део подмлађивања екипе Обилића. Све старије играче су склонили јер Аркан није био задовољан што нисмо освојили Куп, онај скраћени после бомбардовања. И на тој утакмици Димитријевићу 'оде' раме. Одем код Аркана и кажем: 'Команданте, шта ћемо? Да ли могу да идем негде да браним?' А он мени каж: 'Је ли, је л' ти знаш да браниш? Доведи ти мени стручњака који каже да ти знаш да браниш.' Ништа, ја отћутим. Каже он: 'Немој ти мени овде да будеш тренер, ти си овде играч, има да слушаш, јави се доле тренеру и иди на тренинг.' То је било у среду. У суботу браним против Радничког из Крагујевца. Добро одбраним, после тога и у Нишу победимо 2:1, а онда против Партизана играмо дерби и добијемо их 3:0. И ја будем играч утакмице. Ето како се у животу све мења."
Кораћ се сарадње са Арканом сећа и по сада већ чувеном "рибању" екипе Обилића која је током бомбардовања СРЈ напустила тренинг када су се огласиле сирене за ваздушну опасност.
"Били смо на тренингу, у Звездарској шуми. Имали смо аеробно трчање и сирене почну да 'завијају'. Играчи сви као 'ма шта ћемо ми овде' и сви у аутобус и на стадион. Кад је овај изашао из канцеларије, кад је почео... 'Ви сте моји ратници. Шта сте ви мислили? Јесте ли ви... да не кажем шта. Ако буде требало, ја ћу први да идем и ви ћете са мном да идете. Немој више да се ово случајно десило!' Ми сви само 'разумем, разумем' и после смо нормално тренирали. Ма шта сирене, каква сирена, само тренирај. Ћути и не гледај горе (смех). То је истина. Стварно смо имали састанак чим смо дошли, а њему било чудно шта смо се ми вратили. Почео да се дере на нас", смеје се Кораћ 25 година касније том нимало обичном времену.
Када је као већ сасвим искусан голман тек стигао у клуб, Обилић је играо у квалификацијама за Лигу шампиона. Након испадања од Бајерна из Минхена, Обилићу је ривал у Купу УЕФА био Атлетико. Пораз 2:0 у Мадриду очито није био довољно добар за газду клуба.
"И ту је било занимљиво – како изађемо из авиона, тако нас Аркан чека. Одмах састанак. Што сте тако лоше играли? Зашто сте подбацили? Нисте се борили. И у једном тренутку пита он Кузмана Бабеуа: 'Је ли, кад си правио веридбу?' Овај каже: 'Па команданте, правио сам тад и тад'. – 'А нас ниси звао? Требало је све да нас зовеш.' Казна за Бабеуа је била рецимо 10-20 хиљада марака и три месеца није био у екипи. Два сата смо имали састанак зашто смо се повукли. Такав је био."
"Кажу ми 'зову те у репрезентацију на Европско...' Чију бре репрезентацију?"
Но, наступи у Обилићу су Кораћу донели могућност да обуче дрес Југославије, али у тим мечевима из 1999. године, радило се о незваничним наступима.
Селекција састављена од играча из Прве лиге Југославије отишла је на турнир ког се мало ко сећа.
"Био сам са селекцијом Југославије, али незваничном. Били смо у Барселони и на Канарским острвима. То је био турнир на завршетку првенства 1999. Ишли смо са Бошковом као селекција Југославије, од играча из домаће лиге, да види ко још може да буде користан. Па је онда у повратку настао проблем са Батом Булатовићем, да је ухваћен на аеродрому са 200-300 хиљада марака. Ваљда је Каталонија дала неке паре за учешће, он је у торби хтео да пренесе, не знам шта је ту било на крају, али мислим да је то добро завршено. Играли су играчи из Звезде, Партизана, Војводине... Био је Дудић, Шарац је био и Обрадовић из Обилића, нас тројица. Ивић, Саша Илић из Партизана…"
Годину дана касније је уследио позив какав је Милораду Кораћу стигао само једном. С разлогом га добро памти.
"Завршено је било првенство и почеле су припреме с Обилићем за Интертото куп. Златко Крмпотић је био тренер и ми одемо на припреме на Борско језеро. Имали смо неку утакмицу у неком селу и прилази ми директор клуба и каже: 'Мораш да идеш, треба да идеш за репрезентацију'. – 'Где бре да идем?' – 'Идеш за репрезентацију.' –'Какву бре репрезентацију? Чију?' – 'Ма', каже, 'позвали су те, Коцић се повредио'", и две и по деценије касније присећа се с дозом неверице.
Александар Коцић, тада голман Звезде, требало је да буде један од тројице чувара мреже, уз Краља и Жељка Цицовића. Али његов пад у купатилу и поломљени прст били су прилика за Кораћа да оде тамо где није ни сањао да би могао да оде.
"Пао у купатилу. Банално, али повредио се и Бошков мене позове два дана пред пут за Белгију. Нисам захватио ту турнеју по Кини кад су одиграли четири утакмице, јер се већ знало ко ће да иде. И онда нисам имао нити визе, ништа, па на брзину – где ти је пасош, где су папири. Све су то завршили за два дана и ја отишао. Вероватно сам се Бошкову нешто свидео. Он је пар утакмица гледао, а знам да сам против Војводине у Новом Саду, кад је било 1:1, феноменално бранио."
"Бошков каже Мијатовићу: 'Мислио сам да вама великим играчима не треба тактика'"
Краткотрајна сарадња са легендарним Бошковом је за Кораћа била живописна.
"Само кад кажу Мистер, значи да је у фудбалском свету господин човек. Код њега нема тензије, све је било лаганица, да ли тренинг, да ли опоравак. Некако војвођански 'пооолако'. А кад дође утакмица, онда је давао ту мотивацију играчима. Оне тренинге што смо радили, по мом мишљењу, можда је направљена грешка. Прво, зашто смо ишли на азијску турнеју пред турнир, друге временске зоне, мораш да се припремаш за Словенију, а играчи још нису били уиграни. Све је то био индивидуални квалитет играча, као та утакмица против Словеније где губиш 3:0 на полувремену, после тога и црвени картон за Михајловића. И ти се из те утакмице враћаш на 3:3 и оживиш."
Сцену у свлачионици после невероватног ремија са Словенцима у даху препричава.
"Ми смо имали састанак после, био је покојни Бата Булатовић, био је Томислав Караџић и био је Мистер. Био је разговор, са сваким од ових старијих играча, због чега смо тако лоше наступили. Мислили смо лако ћемо ми Словенце скијаше да победимо, а оно све играчи из старе Југославије, који су били озбиљна екипа и притом мотивисани. И онда се јави Мијатовић и каже: 'Па Мистер, ми смо научили у клубовима да радимо тактику на тренинзима'. А Бошков му каже: 'Господине Мијатовићу, ја сам мислио да сте ви велики играчи и да ми то не треба да радимо'. Није било затегнуто", подвлачи Кораћ.
"Миха ми шутира слободњаке – мислиш иде на трибине, кад оно..."
За само две недеље у репрезентацији, ни голман Обилића није могао одмах све да види како функционише. Али како каже, дешавале су се необичне ствари.
"Било је ту свега. На једној утакмици, Бошков се окрене ка својим помоћницима и пита: 'А који је оно играч тамо?' (смех) Или рецимо, ми смо припреме за утакмице само на два гола играли и после тога играчи мало остану да шутирају и то је то, ништа тактички нисмо много радили", јасан је Кораћ, а онда са сетом враћа филм на плејаду шутера којима је покушавао да заустави ударце.
"Михајловић, Јован Станковић, Деки Станковић, Саво Милошевић... Како није било занимљиво кад они шутирају! Миха кад шутира мислиш оде лопта 10 метара преко пречке, а она се само спусти у гол. И још раније кренеш да одбраниш, али ништа – хвала, до виђења, пријатно. Не можеш да је стигнеш. Са 30 метара шутира, нема ово са 20 метара. Исто ме је одушевио и Јован Станковић како је шутирао. То је мене одушевљавало – сви су они били велики играчи, а били су опуштени. Да ли су на Западу примили тај менталитет да нема тог набоја, да свака утакмица мора да буде морање… Мало масаже, лаганица, сви попију нешто увече – вино, пиво, све је то нормално било. Тај менталитет 'лако ћемо' нас је коштао да добијемо шест комада од Холандије."
"Било је нетрпељивости, а морали смо до неког полуфинала"
После 3:3 против Словеније уследила је најбоља утакмица Југославије на првенству. Уједно и једина победа – 1:0 против Норвешке.
"Е то против Норвешке је била права утакмица, кад смо видели да не може на 'лако ћемо'. Одиграли смо стварно мушки, на почетку смо дали гол. Ту је добро постављена тактика да ми не излазимо много, јер су они играли на дуге лопте и онда после можеш да играш. Сви су добро одиграли. И тада шта се деси, Кежман уђе с клупе и одмах добије црвени после 30 секунди. Сећам се да је тада било неке нетрпељивости – 'е што ја не играм, што овај, што онај'. Било је тога. Осети се то. Сви су били некако нервозни, а нису имали потребе. И после тога је и Јокановић добио црвени против Шпаније – три утакмице у групи и три црвена картона. Колико сам ја приметио, сви су желели да играју и сви су играли у озбиљним клубовима. Са играчким кадром који смо имали на првенствима 1998. и 2000. ми смо морали да будемо у неком полуфиналу."
То полуфинале никако није стизало, а после драматичног пораза 3:4 против Шпаније, уз два гола примљена дубоко у надокнади, пут је Југославију у четвртфиналу одвео на Холандију.
За многе навијаче је меч са Шпанцима остао упамћен као "судијска пљачка".
"Па јесте била! Мени је у сећању остало само тих последњих пет минута. Утакмица где ти добијаш на терену, где Шпанци у јаком саставу немају шансе да добију утакмицу. И нека је глупава ситуација била, они постигну гол за 3:3 и потом долази судија до аут-линије. Продужио је утакмицу на 3:2. Они изједначују, остао је можда минут, а судија долази и показује помоћном да се дода још два минута. И тада примамо четврти гол из пенала. Избегли бисмо тај четврти гол, избегли бисмо Холанђане…", сетно закључује Милорад Кораћ у интервјуу за РТ Балкан.
А после тога, сви знају шта је било. "Шестица" која је остала као белег на немоћан крај једне генерације. Време је да неке нове тај белег обришу.
Можда већ у Немачкој.
