Чекали смо 24 године да конално гледамо национални тим на једном континенталном шампионату, а судбина је хтела да то буде меч против једне од најбољих селекција на свету – Енглеске.
Иако су "орлови" доживели очекиван, али частан пораз, много тога позитивног видели смо у игри екипе Драгана Стојковића Пиксија – труд и залагање били су на нивоу, пропусти у одбрани смањени су на минимум, али нешто и даље недостаје...
Оно што је у прошлости красило српске фудбалере, преко Драгана Џајића, Милоша Шестића, Пижона и Пиксија, па нешто касније Драгана Ћирића, Звонимира Вукића или Душана Тадића, недостајало је у Гелзенкирхену да би остварио повољан резултат.
Недостајала је креативност, брзина у офанзивним реакцијама, "виц" који ће збунити противничку одбрану и створити прилику расним нападачима да уђу у гол шансу.
Чини се да је Душан Тадић једини играч у екипи који може пасом у празан простор да пробије противничку формацију, али је капитен утакмицу почео са клупе и одиграо само последњих пола сата.
Митровић и Влаховић нису добили ниједан употребљив центаршут на мечу, а сви добро знамо (а знају и Енглези), колико Митар уме да буде опасан у скок игри. Влаховић решета из свих позиција, али до изгледне шансе на утакмици није дошло.
Био је српски тим равноправан ривал са звездама Премијер лиге, а и шире, током већег дела утакмице, али недостајао је креативни пас, који ће отворити простор испред Пикфордовог гола и створити прилику за завршни ударац.
За разлику од наступа на Мундијалу у Катару, где је одбрана Србије деловала као разбијена војска, на утакмици против Енглеске Вељковић, Миленковић и Павловић су показали да могу да буду мирни, чврсти у дуелима, без сувишног компликовања и испадања из дефанзивне линије.
Младеновић је више него коректно заменио повређеног Костића по левом, док је Живковић био запажен по десном боку – али, поново, без конкретног учинка.
Везни ред је одрадио свој део посла, а све је на терену боље изгледало у другом полувремену, када је Иван Илић ушао у игру уместо чврстог, али исувише дефанзивног Немање Гудеља.
Оно што по ко зна који пут мањка у игри српског тима је улога Сергеја Милинковића-Савића. Играч који годинама бере награде за најбољег везисту, да ли у Серији А или саудијској лиги, у репрезентацији игра стегнуто, на моменте и незаинтересовано.
Саша Лукић је држао средину терена на својим плећима, одиграо одличан меч, али ни од фудбалера Фулама нисмо добили преко потребну дозу креативности, која је неопходна за озбиљнији резултат на овом нивоу фудбала.
Много тога позитивног из овог меча може да извуче селектор Стојковић, осим свакако резултата, али није ни лако играти против званичног вицешампиона Европе.
Истина, дозирали су и наши противници - дошли до раног гола, па игру прилагодили повољном резултату.
Џуд Белингем је још једном показао да је већ са непуном 21 годином један од најбољих фудбалера на свету, о квалитетима Харија Кејна сувишно је и трошити речи, док су Букајо Сака и Фил Фоден прилично задржани од стране српских дефанзиваца.
"Орлови" су показали зубе фаворизованом противнику, али за добар резултат против најбољих екипа није довољно зубе само показати - треба и угристи, па нека и противника заболи.
Ипак, пораз од Енглеске није у великој мери променио очекивања српског националног тима – на бодове против "гордог албиона" нисмо ни рачунали.
Дуел треба посматрати као загревање за оно што тек предстоји – утакмице против Данске и Словеније, у којима ће се решавати питање ко ће уз Енглеску у осмину финала такмичења.
Основа је ту, надоградња је неопходна – само да се не понови стара српска "Лако ћемо".