Спорт
Жеље су једно, реалност нешто сасвим друго – време је за буђење из фудбалског сна
Хибернација фудбалске репрезентације Србије траје дуго, предуго, а многи су разлози за то. Селектор Стојковић, иако је одвео "орлове" на ЕУРО први пут после 24 године, не улива поверење да може да направи озбиљан резултат са играчима које има на располагању. После ишчупаног бода против Словеније имамо још једну прилику за повратак у реалност. Не играчи, не селектор, већ ми који од националног фудбалског тима превише очекујемо
"Нисмо имали среће", "Лопта није хтела у гол", "Нема разлога за бригу"...
Колико ли смо само пута чули овакве изјаве из табора Србије, па не чуди да су се исте флоскуле поновиле после мршавог ремија са Словенијом у другом колу Еура у Немачкој.
Чињеница је да је Србија на "Алијанц арени" имала више прилика за постизање гола, да је игра у другом полувремену била знатно офанзивнија и конкретнија него у првих 45 минута, али је велико питање колико је за коначан исход заслужна (не)срећа.
Истина је да Србија не игра на нивоу који од ње очекује успеха гладна нација, али, што је вероватно много важније, "орлови" не играју на нивоу који би могао да донесе пролаз у нокаут фазу једног великог такмичења, први пут у овом миленијуму.
Питање ко је крив, уколико кривац заиста постоји. Лако је упирати прстом из фотеље – и у играче и у селектора, али утисак је да је фудбалска реалност оно са чим љубитељи фудбала у Србији имају највећи проблем.
Национална селекција Србије је далеко од ранга најбољих европских репрезентација. "Орлови" немају ни квалитет, ни адекватно тактичко вођење, да се носе и са екипама које су далеко од крема европског фудбала, још мање од њих треба унапред очекивати велика дела.
Сама чињеница да нас на континенталним шампионатима није било 24 године сведочи о томе.
Време је за буђење, не играча, већ навијача. Време је да схватимо да нисмо фудбалска велесила и да што мање будемо очекивали од националне селекције, то је већа вероватноћа да ћемо се на крају радовати постигнутим.
Селектор Стојковић је у неким анализама пре почетка шампионата оцењен као најслабија карика српског националног тима, штавише, као најслабији селектор од двадесет четворице на турниру, што се најбоље одразило на великим такмичењима – Мундијалу у Катару и сада на ЕП у Немачкој.
Истини за вољу, Пикси јесте најуспешнији селектор у историји српског фудбала – одвео је тим на једно светско и једно европско првенство, као и у А Лигу нација, али чини се да су сви ти успеси више последица тренутне мотивације играча и срећних околности, него квалитетних фудбалских игара и континуираног рада.
По ко зна који пут поставља се питање како је могуће да играчи који играју (или су играли) у најбољим европским лигама, понеки и у врхунским европским клубовима, у репрезентацији не могу да дају оно што се од њих очекује, или макар оно што је потребно да се оствари повољан резултат.
А онда када се упоредимо са игром коју су у Немачкој до сада приказале Словачка или Румунија, то незадовољство код српских навијача се само појачава.
Оцене "орловима" у дуелу са Словенијом већ су подељене, мало ко је добио прелазну, али остаје још једна прилика. За Србију ће "август", што би рекли школарци, да се и оцене и општи утисак о игри српског тима поправе бити – утакмица против Данске.
