Спорт
Истина је: Србија нема култ репрезентације као Данска – али данас је дан да га створимо
Скоро читав мој живот причамо само о оних 1:6 и дану када је у Холандији разбијена Југославија. Време је да тај 25. јун "прецртамо" нечим лепим. Време је да коначно победимо Данску и изађемо на мегдан моћној Немачкој. Можда ће тада и тај фамозни култ престати да зависи од резултата и постати нешто што се подразумева. Као Данцима
Од репортера РТ Балкан Небојше Марковића са Европског првенства у Немачкој.
Дан уочи утакмице против Словеније, Минхен је био пун људи у белим дресовима, са словеначким заставама у рукама. Пред меч са Данском, слика је била слична – Данаца и њихових црвених дресова било је на све стране.
За читав понедељак у Минхену, видео сам два или три навијача Србије у дресу "орлова" или са истакнутом заставом. Један од њих био је тамнопути Марко, син Србина и Јамајчанке, али осим тога, као и пред Словенију, присуство српских навијача није било видљиво.
Ако пажљивије ослушнете, чућете српски на сваком кораку.
Наших људи било је заиста пуно, али готово нико од њих не носи нити дрес нити српску тробојку, нико да из башта ресторана запева "ону нашу", као што су то протеклих дана чинили бучни Данци. С нашим навијачима, док не дође сам дан утакмице, све је блаже и тише, неупадљиво чак.
И то је један показатељ да Србија нема култ репрезентације.
Жао ми је што морам да се послужим том флоскулом, али протеклих седам дана у Минхену ми је потврдило ту тезу.
Данаца је у њиховим дресовима било где год се окренете или у ком год смеру да кренете. То су читаве породице обучене у црвено, то су и веће групе другова који само чекају да им приђете да узвикну "Денмарк, Денмарк". Исто је с њима било и у недељу када су мене и Србију "терали кући".
У неформалним разговорима, рекли су ми да се подразумева да су сваки дан у дресу репрезентације, да желе да се види одакле су дошли и кога подржавају.
Један момак са криглом пива у руци је добацио да би у дресу Ериксена ишао и на посао да је то прихватљиво. Ако би неким чудом испали са Еура у групној фази, Данци углавном одговарају подижући рамена, у стилу "шта да се ради". Дакле, све је то нормално.
Код нас то све много више зависи од резултата.
Не знам да ли зато што Србија није остварила већи успех већ доста дуго или нам нешто друго фали.
Можда је и зато што смо најжустрији критичари репрезентације, као да смо навикнути на полуфинала Мундијала, па нам никад ништа није довољно добро. Можда смо и превише склони да идемо из крајности у крајност.
Али јасно је свима да ће Минхен у уторак поново бити обојен српским тробојкама и да ће се опет орити песме од којих нам свима узавре крв. Знам и да ћу још једном моћи да раме уз раме са 30.000 људи запевам "Боже правде" и осетим набој какав је тешко предочити тастатуром.
То је добра основа да баш данас довршимо "изградњу" култа репрезентације. Да овај 25. јун више не памтимо по 1:6 и дану када је разбијена Југославија, да тај датум постане синоним за коначну "освету" Данцима. Само још фали да "орлови" изгарањем на терену стигну до победе.
Онда ће Срби веровати да могу и Немци да падну.
