Од репортера РТ Балкан Небојше Марковића са Европског првенства у Немачкој.
За то време, Србија поново пакује кофере после три утакмице. Овог пута и после само два бода и једног постигнутог поготка.
Изузетно мршаво, за групу у којој се ниједна екипа није прославила "играјући" фудбал. И тако смо, поред само четири победе у 11 утакмица у овом циклусу (осам у квалификацијама и три на Европском првенству), до последњег минута били у игри за пролаз даље.
Нисмо, јер се Србија мучила тамо где је не тако давно била најјача - у нападу. Том мучењу није помогло ни што је селектор Драган Стојковић својим одлукама везивао руку тиму који је пошао у "тучу".
Пиксијева Србија упорно почиње "из минуса"
Констатација енглеског колеге новинара да је Пикси на овом турниру направио укупно четири измене у полувремену утакмица поново ме је освестила колико смо се сви у Србији навикли на такав селекторов маневар. А не би требало.
Јер и овог пута је Србија утакмице почињала "из минуса".
Слабо отварање меча са Енглезима нас је на крају и коштало, пошто је то била једина победа неког тима у групи Ц, а слично се поновило и против Словеније. Против Данаца је план био да се издржи прво полувреме без промене резултата, па да се у наставку изменама донесе преко потребан погодак.
Тако се у уторак у полувремену све мењало изнова, па су изведени централни и офанзивни везни (Немања Гудељ и Лазар Самарџић), а уведени креатор (Душан Тадић) и шпиц (Лука Јовић).
Када је видео да му је екипа далеко од било какве праве шансе да постигне гол у првих 45 минута, Пикси је опет морао да коригује ствари.
Помињао је да је чувао Тадића и Влаховића јер "меч траје 90 минута", али као да је заборавио на оних првих 60. "Орлови" су у сваком мечу изгледали као да су добили инструкције да је само важно последњих 30 минута.
Не треба заборавити да је то потпуно насупрот играма на Мундијалу у Катару. Тада је екипа била одлична у првих 60 минута, "имала" резултат и против Камеруна и Швајцарске, да би у последњих 30 остајали без ичега.
Када на два тако супротно одиграна турнира освојите један, односно два бода, закључак је јасан - не може да се калкулише на овај или онај део утакмице. Свих 90 минута је морање и ништа не сме да се протраћи. А Србија је са још једним лошим турниром протраћила готово читаву једну генерацију.
У крајностима се губи компас - не може час лево, час десно
Неретко тренери умеју да наведу "недовољно времена за уигравање тима" као разлог за неки слаб резултат, али у случају ове Пиксијеве Србије, ни играчи нису баш 100 одсто знали шта уигравају.
Свака поставка на турниру била је осетно другачија од претходне, сваки Пиксијев тим као да је био тражење нечега, после три и по године са мање-више истим играчима на располагању. Па и речи Душана Тадића након меча, да је екипа пред утакмицу генерације састав за меч са Данском сазнала тек сат и по пре почетка, показатељ је да се није радило плански, већ "ад хок".
Зато је и било толико питања новинара за играче да ли су били изненађени стартном поставом, у којој није било ни Тадића ни Влаховића ни Милинковић-Савића, ни јединог правог левог бека у тиму, Филипа Младеновића. Поново се тумбало.
После Енглеске је Тадић био враћен у тим, али је за Данце опет био "чуван" за нешто, шта год то било. Младеновић је после добре роле добио место у тиму, па га одмах и изгубио, Мијаиловић је изненада добио прве минуте на турниру од старта меча са Данском и одлично дефанзивно урадио посао, али је додатно отупио ионако већ исувише туп избор решења у нападачким акцијама.
Пиксију су навијачи повремено умели да замере да превише "ослушкује" шта се прича и прави потезе које и навијачи жарко желе да виде. Али изгледа да му је то више прешло у оно типично српско, да се иде из крајности у крајност.
Ништа боље не описује то "губљење компаса" као жеља селектора да Србија од стартне поставе са четири централна везна (Лукић, Гудељ, Илић и Мијаиловић) за петнаестак минута заигра са само једним (Лукић, после Сергеј) и чак три класична шпица.
Очекивано је Србија тада поново била неизбалансирана, без играча који би могли да дотуре лопту шпицевима који су је тако дуго чекали. Као да Пикси ниједног тренутка није знао правац у ком његова екипа треба да иде. Не може час лево, час десно. У томе се и играчи на терену "изгубе".
Много приче о храбрости, а мало дела
Није било баш ни све тако црно у Немачкој. Србија је после ко зна колико година изгледала стабилно у дефанзивној линији, са четворком играча којима се, када се подвуче црта, ништа не може замерити.
Уосталом, два примљена гола у 270 минута никоме није било на памети као реална могућност пре првог звиждука у Гелзенкирхену. Захваљујући Николи Миленковићу и одбрани коју је предводио, до голова нису могли ни Хари Кејн, Фил Фоден, Бењамин Шешко, Расмус Хојлунд...
Али Стојковић другим својим одлукама није оправдао своје речи.
"Него шта него да ћемо ићи на победу? А како сте другачије мислили? Нису они пали с Марса или лете, па да не можемо с њима", причао је о Данцима.
Говорио је и да ће Србија бити храбра, али као да је њему тога недостајало.
Ако је већ прво полувреме против Словеније било протраћено, није и против Данске морало да буде толико "зихерашко" - зашто себе ограничити на других 45 минута у којима се иде по победу?
Када је повлачио потезе изменама, ишао је "грлом у јагоде" и поново отежавао тиму. Избио је баланс, што се видело по игри са једним везистом и тек спорадично убаченом лоптом ка нападачима.
Дуги периоди без конкретних напада, ослањање готово искључиво на дуге лопте и центаршутеве, као и мршавих 1,82 "очекивана поготка" на три меча (израчунатих на основу створених прилика) показатељ су да у нападачкој игри Србије није било ничег храброг.
Сада остаје да се види у ком смеру ће ствари тећи од јесени, када почне Лига нација, пред мундијалске квалификације 2025.
Па да пробамо убудуће да не отежавамо себи. Ионако смо већ одавно свесни да не припадамо нивоу европског фудбала каквом се деценијама надамо.