Спорт
"Дивим се Ђоковићу и нећу да се извињавам": Новинар моћним текстом одржао лекцију Британцима
Протеклих дана Новак Ђоковић поново је у центру пажње британских медија, а све је почело његовим жустрим коментарима после победе у четвртом колу Вимблдона, када је публици у Лондону пожелео "лаку ноооооћ"
Од тада су се ређале бројне теме и разговори о Ђоковићу и његовом поступку, чак су му подметнуте и нетачне изјаве, а не све се надовезао и новинар чувеног "Тајмса" Метју Сајед.
Овај новинар који већ јако дуго прати тенис изблиза позвао је у свом тексту да се прекине са непоштовањем Ђоковића и истакао због чега Србина сматра за највећег тенисера.
Текст "Тајмса" преносимо вам у целини:
"Често ме питају за најчувенији тренутак којем сам присуствовао на Вимблдону. Да ли је то бекхенд Роџера Федерера при меч лопти Рафаела Надала у тај-брејку четвртог сета 2008. године? Да ли је то Горан Иванишевић на коленима који се моли за поен који би му донео тријумф у титулу? Да ли је то Штефи Граф против Јане Новотне? Све сјајно.
Ипак, можда морам да поменем шта се догодило после чувеног тријумфа Ендија Мареја 2013. године и посебно током интервјуа Новака Ђоковића, његовог противника, после тог меча. Разумљиво је то да је публика била против Србина. Када је освојио поен, на стадиону је завладало нешто близу тишини. Када је његов противник погодио винер, настајала је екстаза на трибинама. То није могло да буде лако за 26-годишњака који је играо далеко од куће.
После меча, током интервјуа на терену, није постојао ни најмањи наговештај негативности или горчине у Новаковим речима. Само решеност да прихвати ширу слику нације која слави своју прву победу у синглу, коју је чекала деценијама. 'Честитам Енди. Апсолутно си заслужио ову победу. Играо си невероватан тенис. Честитам твом тиму. Знам колико им ово значи и знам колико ово значи свима вама људи, као и целој земљи. Било је задовољство бити део овог финала", рекао је Новак пре 11 година.
"Често причамо о томе како спорт учи децу да побеђују, али постоји и важнија лекција - он вас учи и како да изгубите. Ђоковићева љубазност била је веома упадљива од када је дошао на АТП тур и ако сумњате у то, погледајте његову великодушност после пораза од Карлоса Алкараза прошле године или, заправо, после било ког пораза у последњих деценију и по. У овоме он није сам, јер и његова два велика ривала, Федерер и Надал, деле ту исту људску особину.
Ипак, нешто ме је увек збуњивало у вези са Ђоковићем. Није само да је публика против њега када игра против Мареја на Вимблдону. Заправо, ту није ствар ни у гренд слем турнирима. Где год да оде, шта год да уради, суочи се са упадљивом и са понекад осветољубивом једностраношћу. Видео сам то изблиза гомилу пута - добацивања, довикивања, личне увреде, намерне повике током припреме за сервис. Назовите то како хоћете.
Можда би требало да кажем да се снажно супростављам Ђоковићевом мишљењу о вакцинама и то сам рекао много пута, али то што им је он антипатичан нема везе са тим. Био сам ту када је он збијао шале на терену, имитирао друге играче, био је младић који очајнички жели да буде вољен. Био сам тамо када је био 'Број три', 'Број два', 'Број један' и сада сам ту, када је опет изгубио прво место. Данас је све то постала подразумевана ствар на његовим мечевима, као ластавице на почетку пролећа".
"Било је много дебате око тога да ли су гледаоци у његовом мечу четврте рунде Вимблдона викали 'Бууу' или 'Руне' (што је име данског противника, Холгера Рунеа), али то није суштина. У скоро сваком мечу који Ђоковић игра, он трпи не само од публике која је на страни његовог противника, већ и од мањине која жели да га избаци из равнотеже и која осећа већу слободу да то ради њему него неким другим играчима. Да гледаоци пожеле да поремете Федерера, остали из публике би се окренули против њих. Као што је то и сам Ђоковић рекао у понедељак: На Туру сам више од 20 година, верујте ми, знам све трикове. Знам како ствари функционишу.
Знам да ће многи читаоци помислити да је безобразлук према Ђоковићу до одређене мере оправдан, да је он грозна особа, да је он пропаст за мушки тенис. Истакао бих овде да је овај јединствени шампион израстао у невољама (као дечак проживео је бомбардовање Београда) и да је тренирао посвећено да би напредовао до врха током најстрашније ере у историји мушког тениса. И без изузетка се односио према спаринг-партнерима, новинарима и помоћном особљу са поштовањем и учтивошћу.
Урадио сам са њим много интервјуа, па можда имам поглед на ствари које залазе и иза критичара из фотеље који верују да могу да препознају дубока морална посрнућа некога кога никад нису упознали. Он је пристојан, радознао, заинтересован за свет, увек је тачан, никад не избегава да одговори на питање и једном приликом, када је наш разговор трајао дуже од сата у Монаку, скочио је од стола и понудио се да организује хеликоптер да ме одбаци до аеродрома у Монаку. Уз то је обезбедио да ми буде спакован колач у картонску кутију, да бих могао да једем пудинг на путу до куће. 'Нисам смео да допустим да ово пропустиш', рекао је Ђоковић тада и намигнуо ми. Не кажем ни на који начин да је он перфектан, као што нису ни Федерер, ни Надал, ни Серена Вилијамс. Верујте ми.
Још један моменат ће ми увек бити дубоко урезан. Било је то финале Вимблдона против Федерера 2019. године. Био је то најнапетији спортски дан (истовремено су играли Енглеска и Нови Зеланд финале Светског купа у крикету). Рекао бих да је 99,9 одсто присутних било против Србина, можда и више него што их је навијало против њега 2013. године у финалу против Мареја. Неки кажу да се Ђоковић храни непријатељством окружења, али то је глупост. Као и сва људска бића, он жели да буде вољен. Биле су му потребне године да развије технике да се суочи са друштвеном одбаченошћу - и то ми је рекао много пута.
Када је Федерер водио 8-7 у петом сету, Швајцарац је одсервирао два аса да би повео 40:15 и имао две лопте за титулу. Публика је устала, ајфон телефони били су спремни, чак су и новинари писали последње речи извештаја. Сумњам да је иједна особа веровала да Ђоковић може да се врати - изузев Ђоковића самог. Ако икад будете имали времена, идите на јутјуб и погледајте ту секвенцу, видећете да је Ђоковић неприродно миран. Очи су му биле фокусиране као Гандалфу на мосту на Казад-думу у Морији, тихо је нешто шапутао самом себи. Тај гранитни ум и даље је имао храбрости да верује. Форхенд-винер који је погодио био је тако леп да би требало да буде урамљен и изложен у Националној галерији у Лондону.
Нећу да се извињавам што се дивим Ђоковићу, нити за то што верујем да је најимпресивнији спортиста у мом животном веку. Нити за то што у његовој отпорности назирем нешто што чини нашу врсту великом. Овде сам да уочим да му вероватно никад неће бити опроштено то што је разбио 'монопол' ривалства Федерера и Надала, као ни то што му никад није толерисано то што је играо са тако суровом ефикасношћу, нити је икад прихваћено то што наставља да побеђује са 37 година, након операција које би можда обориле друге.
Ипак, надам се да ће критична маса људи бар бити сагласна да би добацивања и личне увреде требало да престану. Он можда није то што вам се свиђа, али његово путовање од позиције изазивача који се мучи до тениског колоса је нешто што има елементе које би и Холивуд признао. Од публике, на Вимблдону и даље, он сигурно заслужује више", закључио је Сајед.
