Дигли глас словеначки интелектуалци и територијалци: Постали смо војска за стране интересе

Словенија није држава која се може похвалити другом најгором јавном подршком НАТО-у (одмах иза Црне Горе) у Северноатлантској алијанси, већ и земља у којој је домаћа спољна политика честа мета критике многих истакнутих личности. Тај тренд је био приметан и протеклих дана, поводом прославе дана државности, што је празник посвећен словеначком отцепљењу од СФРЈ 1991. године.

Једнострано проглашење независности Словеније било је увод у потоње сукобе тадашње ЈНА са словеначком полицијом и припадницима територијалне одбране (ТО), обележивши почетак коначног распада тадашње Југославије.

Многи интелектуалци који су тај тренутак доживели пре 33 године, укључујући припаднике тадашњих одбрамбених снага, не гледају, међутим, благонаклоно на подршку словеначке владе кијевском режиму. Тако су недавно председница Словеније Наташа Пирц Мусар, председница парламента Уршка Клакочар Зупанчич и премијер Роберт Голоб добили чак два јавна, могло би се рећи – протестна писма.

Прво, под насловом "Промислите: рату смо све ближе!", потписале су познате јавне личности.

У писму наводе:

Заједно са осталим грађанима Републике Словеније дубоко смо забринути због потеза европске политике, поред америчке, у вези са ратом у Украјини. Рат траје већ готово две и по године, а не виде се никакви ефекти свих досадашњих мера које су требале да зауставе напредовање руске војске у освајању украјинске територије и натерају је на повлачење. С друге стране, инсистирање на наоружавању украјинског отпора доприноси само ометању даљег напредовања руских снага, док се сасвим извесно шири и продубљује агонија украјинског становништва и војника на ратиштима, и украјинских и руских. Уз то расте и опште стање неизвесности.

Сва та активност, која поврх свега троши на десетине милијарди новца пореских обвезника, све више нас приближава црвеној линији иза које се назире рат ширих размера, евро-азијски, можда и глобални, а ако буде глобални, знамо какав.

У свему томе учествује и наша земља, али заинтересована јавност не примећује ниједан њен суверени поступак из видика одговорног, независног поимања смисла такве политике. Управо супротно. Словенија јесте чланица НАТО-а и Европске уније, али њихово политичко руководство – за које нема сумње да је под јаким утицајем, безмало диктатом Сједињених Америчких Држава – смишља и намеће поменуту политику и то са тезом коју у последње време све више пропагира: ако падне Украјина, цела Европа ће бити мета Путинових империјалистичких апетита, на коцки ће бити наша заједничка безбедност и зато морамо да се убрзано наоружавамо и припремимо за рат.

Француски председник је чак предложио слање европских трупа у одбрану Украјине! Међу оружјем које Запад у последње време испоручује Украјинцима, налазе се и ракете дугог домета које могу да погоде руску територију на удаљености до 500 км, и бомбардери Ф-16 који се враћају на своје почетне аеродроме након завршених мисија – али ти нису у Украјини, јер тамо нема услова. Зар вас треба подсећати да је руски председник Путин много пута упозорио да свако место одакле буде нападнута територија Руске Федерације, може постати мета узвратних мера. Из свега тога је јасно да таквом политиком Запад, са своје стране, шири и продубљује сукоб до неслућених размера. Словеначка политика не би смела да учествује у томе!

Велику забринутост изазива и најновија одлука Северноатлантске алијансе да преузме координацију свих набавки оружја за Украјину и оперативно вођење отпора, чиме ослобађа директне одговорности за наставак и заоштравање овог рата првог провокатора и противника Руске Федерације – Америку!

Пописници у закључку писма нису успели да избегну очигледну неистину да је "Русија агресор", а "Украјина жртва", додавши, ипак, да је Украјина "и америчка и европска жртва", а "пошто држава учествује у томе, солидарно смо одговорни и ми, грађани Републике Словеније". Водећим политичарима су понудили и разговор на тему украјинског рата јер страхују да ће "земља кренути на пут без повратка". Потписане су многе познате јавне личности, новинари, професори универзитета, међу њима Споменка Хрибар, Иво Вајгл, економиста Јоже П. Дамијан, Руди Ризман, некадашњи омбудсман за људска права Матјаж Ханжек, историчар Јоже Пирјевец…

Готово у исто време љубљански Дневник објављује писмо некадашњих територијалаца и учесника рата за Словенију пре 33 године. Критички су се осврнули на развој Словеније после уласка у ЕУ:

После почетне еуфорије, емотивни набој се испразнио; уласком у ЕУ и НАТО одједном нам је понестало горива и јасних циљева како даље. Опет смо се заглавили у културном боју – ко има више заслуга за шта, расте политички раскол између левих и десних уз покушаје рехабилитације домобрана, послератних масакара, а ту је и рекатоличење, политиканство, криминал и корупција уз друге девијације које су потпуно паралисале даљи развој нашег друштва. Постали смо ригидна земља која се бави сама собом и није у стању да учини искорак у решавању виталних проблема који муче наше друштво. Сматрамо да би прикладнији термин за 'културни бој' био 'примитивна борба'.

У области спољне политике и одбране постали смо пуки апаратчици за дизање руку приликом гласања у Европском парламенту и НАТО-у. Потпуно смо неуспешни у уређењу суседских односа и решавању проблема са бившим југословенским републикама, упркос разним форумима, попут брионског и бледског. Због наше охолости, а понекад и ароганције, нико нас не схвата озбиљно. Да је нешто страшно наопако, потврђује и чињеница да смо изгубили практично све међународне тужбе на европским судовима, уз фијаско поводом арбитраже о граници у Пиранском заливу. Сада се заједно са Хрватима иживљавамо над риболовцима обе земље и пишемо им високе глобе за прекршаје приликом риболова.

Свежи пример слепе послушности, ако не и бламаже, јесте посета председнице државе Пирц Мусарове Украјини, где је требало да потпише безбедносни споразум са Зеленским. Грађани (Словеније) не знамо практично ништа о садржају тог документа. Не знамо о каквим се обавезама ради, какве ће бити финансијске последице и облици помоћи у области одбране. Словенија је у том погледу потпуно инфериорна и слепо слуша наређења Америке којој је потпуно подређен НАТО-у уз земље ЕУ, изузев малобројних држава које се усуђују да се супротставе. Морали бисмо да будемо доследни приликом осуде употребе насиља у међународним односима, уместо што имамо селективан приступ.

Таквом сервилношћу Словенија неће стећи углед у свету, јер свет није само западна хемисфера. Постоје три четвртине света који не подржавају ту политику и предлажу мирно решавање сукоба. Чак ни чланство у Савету безбедности УН, где се повинујемо највећем хегемону дижући руке подршке, неће подићи углед Словеније, напротив.

Као некадашњи припадници Територијалне одбране (ТО) и учесници рата за Словенију, озбиљно питамо врховну командирку како наша држава може да осигура безбедност Украјине, ако Словеначка војска (СВ) већ годинама добија негативну оцену за спремност за борбу и обучена је да делује само у миру. Учешће у мировним операцијама за интересе НАТО-а или Запада не подиже рејтинг нашој војсци, али има негативне ефекте на Словеначку војску. Постали смо ништа друго него експедициона војска за стране интересе. Не назире се крај хроничној потхрањености кадрова, упркос свим покушајима маркетиншког врбовања, а не очекује се побољшање ни у будућности. Сама производња нових доктрина је већ́ више него одвратна и неће донети позитивне резултате.

Верујте, нама, бившим припадницима ТО и СВ, заиста није свеједно ко се игра са одбрамбеним системом државе и зато захтевамо од одговорних да нам врате 'украдену' војску и учине је поново словеначком, како би била способна да одбрани нашу једину домовину Словенију. Потребне су радикалне реформе, али не под вођством претходних 'креатора' који су систем довели у садашње стање.

Чињеница је да наведена писма неће преко ноћи променити курс службене Љубљане, али су јасан знак да су важни делови словеначког друштва више него свесни колико је погрешна садашња политика целе Европске уније према Русији.