Помирење по Емиру Суљагићу: Срби нису жртве јер нема ниједне пресуде за злочине

Директор Меморијалног центра Поточари Емир Суљагић поручио Делегацији ЕУ да "лажу кроз зубе" и да не постоје српске жртве, јер "нема ниједне пресуде за убиство српског цивила у Братунцу". Суљагић је, иначе један од позванијих да коментарише "логику", јер је најпознатији по томе што је свог оца Суљу, који је, према изводу из Матичне књиге умрлих, страдао 24.12.1992. у Вољевици код Братунца као припадник тзв. Армије БиХ, сахранио као жртву "сребреничког геницуда" у мезарју у Поточарима 2005. године.

Мајке Сребренице и компанија траже извињење ЕУ због полагања венаца српским жртвама у Братунцу

Наиме, након што су представници Делегације ЕУ у БиХ посетили и положили венце у Братунцу на спомен-обележје невино страдалим српским жртвама у Братунцу, Суљагић се огласио први пут и огорчено коментарисао потез званичника уз поруку "Паклено ћете платити за ово, имате моју реч".

Представници Делегације ЕУ у БиХогласили су се након оштрих критика и претњи директора Меморијалног центра Сребреница Емира Суљагића, објавом на друштвеним мрежама да је у Братунцу одата почаст искључиво невиним жртвама протеклог рата и да је важно сећати се свих жртава.

Суљагићу се овај одговор очигледно није допао, па је отворено показао да за њега не постоје друге, осим бошњачких жртава, као и да је прича о помирењу након доношења резолуције о Сребреници само мит.

"Не постоји ниједна судска пресуда за убиство било ког српског цивила у Братунцу. Наиме, Братунац је у пролеће и лето 1992. године био место најстрашнијих прогона и других злочина против човечности над бошњачким цивилним становништвом. Кампања је укључивала масовна убиства, логоре, логоре силовања", рекао је Суљагић.

То што пресуде заиста није било, не значи да није било ни злочина над Србима у Братунцу и околини. Напротив. 

У лето и јесен 1992. године и у зиму 1993, злочине су починиле муслиманске снаге из Сребренице, којима је у то време командовао Насер Орић и који је пред хашким судом ослобођен командне одговорности. 

Језиви низ злочина почео је на Ђурђевдан 1992. године, када су снаге из Сребренице напале села Гниона и Бљечева и убиле пет старијих особа. 

Залазје на брду изнад Сребренице нападнуто је на Петровдан, сеоску славу 1992. У овом и у селима Загони и Биљача убијено је 69 мештана. Судији Слободану Илићу који је заробљен, Насер Орић извадио је очи, сведочили су касније неки очевици. Тело судије нађено је 2010. на депонији смећа крај Сребренице, уз тела још десеторице српских војника са Залазја. Нека тела тада заробљених Срба у Залазју још нису нађена.

Наш избор

Оно што свет не жели да види: Масакри у српским селима око Сребренице (МАПА)

Од 22 несталих, 10 је пронађено и ексхумирано 10. јуна 2011. године из масовне гробнице на Залазју, приликом тражења настрадалих Бошњака. Десет несталих још није пронађено и њима се губи траг у логору у бившој сребреничкој полицијској станици.

За ове, као и за многе друге злочине почињене над Србима из Сребренице и средњег Подриња још нико није одговарао.

Да ли су се онда, по логици Емира Суљагића, стотине српских цивила саме убиле?