Заједничком изјавом, познатом и као Брионска декларација, објављеном 19. јула 1956. године, постављени су темељи Покрета несврстаних. На Брионима, на Ванги, 18. и 19. јула 1956. одржан је састанак Јосипа Броза Тита, Џавахарлала Нехруа и Гамала Абдела Насера, челника Југославије, Индије и Египта, на којем су усаглашена основна, првобитна, начела међународних односа којима су утемељене основе потоњег Покрета несврстаних.
Иако је састанак тројице лидера одржаван на Ванги, коју је Тито чувао као неку врсту свог заштићеног интимнијег кутка, сама Брионска декларација, односно формално Заједничка изјава, потписана је у Белој вили на Великом Бриону.
Поред осталог, у Заједничкој изјави је писало: "Мир се не може постићи поделом, већ тежњом ка колективној безбедности у светским размерима и проширивањем области слободе, као и окончањем доминације једне земље над другом".
Хладни рат био је на врхунцу. Основна намера била је осуда блоковске поделе света, односно агресивног понашање великих сила којима је стварана општа нестабилност, произвођени ратови и неизмерне трагичне околности, при чему је постојао свеприсутни страх, свест о опасности да буде употребљено атомско оружје, са несагледивим последицама.
Током дводневних разговора Нехруа, Насера и Тита, усаглашен је документ Заједничка изјава, коју је сачињавало 12 тачака на тему најкрупнијих проблема тадашњег света.
Наглашена је потреба разоружања, односно обуздавања трке у наоружавању.
Потом потреба попуштања напетости у Европи, као и блоковске подвојености. Поменута је, такође, неопходност пријема НР Кине у ОУН, наместо дотадашњег њеног представника Тајвана, под званичним именом Кине.
Разматране су тешке прилике на Блиском и Далеком истоку. Поменут је и проблем антиколонијалне борбе односно ослободилачког рата у Алжиру који је тада био у јеку. Наглашена је важност конференције азијских и афричких земаља у Бандунгу, као и подршка иницијативама за мирољубиву коегзистенцију.
Истицано је својевремено да је Брионски састанак Нехруа, Насера и Тита, био први мултинационални састанак несврстаних, иако се узима да је покрет заснован конференцијом у Београду.
Заједничкој изјави тројице лидера оснивача несврстаних од 19. Јула 1956, убрзо су се прикључили Кваме Нкрумах, лидер Гане и Ахмед Сукарно, председник Индонезије.
Једна од главних тема тог времена када је међублоковски сукоб у питању, дакле из угла Вашингтона и Москве, било је питање како ће се определити новоослобођене, деколонизоване земље.
На Западу је постојао страх да новоослобођене земље не прихвате совјетски модел политике и привреде. На Истоку, са друге стране, деколонизоване земље које су неговале добре односе са бившим метрополама, Западом, доживљаване се као недовољно слободне жртве неоколонијализма.
У појединим срединама сазревала је у таквим околностима идеја неутралности, немешања. Пример таквог правца била је Индија. На осмишљену политику Индије угледале су се и друге.
У Азији су се новоослобођене земље у прво време усмериле на регионалну сарадњу, политичку и привредну. Конференција у Бандунгу је између осталог била израз таквих уверења.
Пут Јосипа Броза Тита у Индију и Бурму утицао је вероватно пресудно на даљи развој догађаја. Створени су први темељнији контакти с властима у Њу Делхију. Установљена је притом и извесна сличност у погледима на међународне односе.
По повратку из Азије, већ приликом обраћања у Ријеци 11. фебруара 1955, Тито помиње потребу да се земље које имају приближне погледе на међународне проблеме зближе, те да настоје да уједине напоре с циљем што сопственог развитка што неговања политике мира и сарадње.
Био је то зачетак усмеравања званичног Београда ка деколонизованим земљама.
Југославија, и сама израсла из тешке ослободилачке борбе, и иначе осећала је симпатије за ослободилачке тежње покрета за деколонизацију.
Размене мишљења настављене су и приликом прве званичне посете Нехруа Југославији, од 30. јуна до 7. јула 1955. Такође, званичне релације на сличним основама неговане су са Египтом, Етиопијом, и другима.
Јосип Броз Тито боравио је у посети Етиопији, децембра 1955, а одмах потом у Египту, током децембра 1955 и јануара 1956.
Важну улогу ће имати и потоње посете земљама Азије и Африке на прелазу 1958, на 1959. Јосип Броз Тито је тада посетио Индонезију, Бурму, данас Мјанмар, Индију, Цејлон, данашњу Шри Ланку, Етиопију, Судан, Египат, који се тада формално звао Уједињена Арапска Република.
У Југославији је августа 1959. боравио Хаиле Селасије цар Етиопије, земље која је у време деколонизације Африке имала огромну улогу, односно због вековне изузетне историје и успешне борбе против освајача, доживљавана је као симбол слободе.
Уследио је пут Јосипа Броза Тита бродом Галеб дуж западне обале Африке и Гвинејског залива - посете низу тамошњих новостворених држава пролећа 1961, током марта и априла. Посетио је тада Нкрумахову Гану, Того на чијем челу се налазио угледни, касније трагични Силванус Олимпио, Либерију, затим Гвинеју, коју је водио Секу Туре, а онда и Мали, што првобитно није планирано, али је Тито пристао да посети његову земљу на инсистирање Модиба Кеите. Путовање је окончано посетом, у повратку, Мароку, Тунису и Египту односно УАР.
Тито и Насер, лидер Египта, сусрели су се иначе чак 23 пута. Први пут 5. фебруара 1955, када се председник Тито бродом Галеб враћао из посете Индији и Бурми. Последњи пут сусрели су се фебруара 1970. у Асуану. Септембра исте 1970. године, Насер је умро.
Београдској конференцији је такође претходио сусрет и заједничко обраћање лидера пет неангажованих земаља, Индије, Индонезије, Египта, Гане и Југославије, током XВ заседања Генералне скупштине ОУН крајем 1960. Био је то увод у оснивачки скуп, конференцију несврстаних септембра 1961. у Београду.