Наша прича: Насиље у школама је огледало друштва

Када прочитате у медијима вест да је ученик претукао вршњака којем је због тога извађена слезина, да су ђаци измакли столицу наставници, понижавали другог ђака и снимали га телефоном, да је девојчица тукла вршњакињу у канцеларији директорке школе, стигли сте на завршни чин једне драме, која је колико школска, толико и лична, породична и друштвена.

Тек накнадно говоримо о она друга два чина које смо пропустили – правовременом реаговању, нетолеранцији на сваку врсту насиља и превенцији. Управо она је кључна, уз системску борбу против насилног понашања и промену друштвене свести, слажу се саговорници портала РТ Балкан са којима смо анализирали тему насиља у школама. Када такво понашање буде недопустиво или барем мање присутно у широј заједници, биће га мање и у школама.

Сви горенаведени случајеви догодили су се у једном месецу, новембру, и треба им додати и неколико нових. Могуће је да је ово тачка кључања, када смо сви схватили да је неопходно да се озбиљније посветимо овом проблему, каже за РТ Балкан Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије (УСПРС).

Министарство просвете, убрзо пошто је јавност узнемирио видео-снимак на којем ученици измичу столицу професорки у средњој школи у Трстенику, формирало је радну групу за превенцију и сузбијање насиља у школама, која треба да предложи конкретне мере како да се унапреди постојећа просветна регулатива, док би 20. децембра требало да буду предложене и конкретне измене.

Према писању "Политике", међу предлозима је да убудуће ђаци који су виновици насиља не могу да добију исписницу из школе пре него што се заврши васпитно-дисциплински поступак против њих, да и директор школе буде санкционисан  уколико не покрене предвиђени поступак пред надлежним правосудним органима,  па да подаци о мерама изреченим ученику буду део обавезне школске документације ђака…

Министар просвете Бранко Ружић изјавио је за Танјуг да се бројни предлози разматрају, али да је за сада једино извесно да ће се тражити већи број педагога и психолога.

"Нажалост немамо довољан капацитет превенције. Корен тога видим у 2015. години када је драстично смањен број педагога и психолога у школама. Држава је тада мислила да ће уштедети у просветном систему, а сада, седам година касније схватамо да је то била кардинална грешка", наглашава Јанковић.

Она додаје да сваки учитељ, наставник, професор може да уочи проблем на часу, али нема довољно времена и да му се посвети, да ради на превенцији јер му је примарна дужност да предаје и образује децу.

"Поздрављам идеју да се повећа број педагога и психолога у школама, али треба знати да ни то не може да се спроведе преко ноћи, потребно је изменити Правилник о финансирању, на пример. Ниједан од ових проблема није се догодио преко ноћи, нити преко ноћи може да се реши", каже Јанковић.

Тренутно, свака школа је у обавези да има тим за превенцију насиља, само насиље се степенује на три нивоа, последњи је и најтежи. У пракси, мера која је изречена двојици ђака из Трстеника, избацивање из школе, ретко се примењује, каже председница УСПРС-а.

"Сама процедура је веома спора, у случају Трстеника је то све ишло брзо због узнемирења јавности. Наставник може да позове родитеље у школу када се деси неки инцидент, али нема ингеренција да их натера да дођу у школу. Школа може по службеној дужности да обавести Центар за социјални рад, али онда може да се деси случај, као што је било 2019. године у Сремској Митровици, да се родитељи обруше на школу", истиче Јанковић.

Више пута се догађало и оно што се десило у Трстенику: један од тројице ђака против којих је покренут васпитно-дисциплински поступак исписао се из школе и тиме је што се њега тиче, случај завршен.

"Пре пет-шест година имали смо случај у Младеновцу, у једној средњој стручној школи, када је ученик ошамарио професорку на сред часа. Сутрадан се исписао са петицом из владања и отишао у другу школу. Ту деца имају подршку својих родитеља који не разумеју шта се дешава, а пре свега не разумеју да деца своју снагу мере прво са својим вршњацима, па са већим ауторитетима, наставницима, а на крају и са својим родитељима", напомиње наша саговорница.

Она каже да није решење ни да деца буду избачена из школе јер то често може значити само нове проблеме али негде другде, већ да ђацима треба помоћи да схвате шта су урадили, а просветним радницима пружити системску подршку и у заштити жртава и у раду са ученицима проблематичног понашања.

„Превелики је терет и школа није кадра да се негативним последицама овог времена супротстави сама. Неопходно нам је сагласје институција: школа, полиција, болница, центар за социјални рад. То су институције које апсолутно морају да сарађују, а које сада то не чине. Очигледно је да су нам деца исувише изложена насиљу, не водимо довољно рачуна о њима ни као друштво, ни као родитељи, ни као школа, ни као пролазници, ни као комшије. Не треба да се чудимо оваквим случајевима јер то што раде наша деца је огледало онога што раде одрасли", напомиње Јанковић.

Да ли је насиље у школама у порасту о томе је тешко говорити кроз бројке које показују да је од почетка ове школске године, према подацима ресорног министарства, у школама регистровано 286 случајева насиља, док их је прошле било око 700. Међутим, већина школа труди се да проблем реши под својим кровом и такви случајеви се и не региструју, већ само они најдрастичнији.

Психолог Жарко Требјешанин каже да је апсолутно најбитнија превенција, са којом треба почети што раније, већ у вртићима где се уче основни социјални обрасци понашања.

"Ако ту не стекну саосећање за другог, ако се ту не развије емпатија, ако ту не схвате да је насиље апсолутно забрањено и ако не схвате шта је све насиље, онда се то даље само погоршава", каже Требјешанин.

Уз физичко насиље, о којем су протеклих недеља извештавали медији, Требјешанин напомиње да не треба заборавити тешке последице које оставља вербално и дигитално насиље. А оне често могу бити много теже од последица физичког насиља.

"Дигитално насиље је јако опасно јер можете неког да малтретирате по цео дан анонимно. То на децу делује страшно поразно јер им је јако стало до тога какав имају имиџ у својој вршњачкој групи, на Фејсбуку или Инстаграму. Вербално можете да нанесете такве штете и такве ране на души које су много горе него шамар. Такође, изоловање неког из групе, а то чешће раде девочјице него дечаци, једна је од најстрашнијих казни", упозорава Требјешанин.

Колико је наше друштво осетљиво на насиље, нарочито оно мање драстично и оно вербално, тешко је генерализовати, каже наш саговорник. Из његовог искуства, у срединама где је више очувана традиционална култура мање се толерише било какво насиље, поготово физичко.

"Често се генерализује да је све лоше у патријархалној култури. У срединама где постоји патријархални морал не можете тако лако да будете насилни, чак и вербалног насиља је много мање. Али оно што је велики проблем је што и у те средине сада продиру медији и ријалити програми који у суштини промовишу насиље, где је битно бити насилан  јер то доноси успех, популарност, славу, новац. Деца се угледају на погрешне узоре. Млади доста времена проводе на интернету, друштвене мреже и оно што посећују обликују њихове ставове, мишљења, вредности, а неретко се ради о наопаким вредностима", истиче Требјешанин.

Он напомиње да емпиријска истраживања показују да казна не решава проблем и да млади насилници често размишљају само о томе како да не буду ухваћени у прекршају, а не да промене понашање.

"Децу која су насилна треба казнити, али одмерено, прилагођено узрасту и мотивима. Треба имати у виду да млади често нису свесни последица свог насиља. Треба објаснити деци и усадити им то од најранијих узраста да ми живимо у заједници, и не само да морамо да живимо у друштву него је и лепо живети у друштву, сарађивати са другим људима, разумети их. За то је потребна емпатија и способност да се ставите на становиште другог, да знате како је њему. Кад би се више радило на томе не би ни долазило до оваквих ситуација", истиче Жарко Требјешанин.