Србија и Балкан
Свештеник СПЦ: Чему журба са рударењем литијума?
Код територијално великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је значајно другачија јер због величине своје територије могу да експлоатишу литијум уз неупоредиво мањи ризик по животну средину, па је стога мудро да им уступимо авангардну позицију у домену технологије рударења литијума, истиче презвитер Оливер Суботић
Актуелни предлог ископавања литијума у долини Јадра не може издржати темељну критику: на основу свега што смо до сада чули у јавној дебати, здраворазумско расуђивање указује на то да је ризик превелик за територијално малу земљу попут наше, поготово стога што би евентуалне последице биле практично неотклоњиве, пише у ауторском тексту управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке презвитер др Оливер Суботић.
Овај свештеник Српске православне цркве наводи да су се у досадашњој полемици у вези са ископавањем литијума сасвим јасно профилисале позиције "за" и "против". При чему се у првој истиче приход који би рударењем литијума у долини Јадра био остварен и убрзан индустријски развој наше земље. Док супротна позиција напомиње велику вероватноћу озбиљног угрожавања животне средине.
"Веома се лако може десити да овај ниво критичке опсервације уједно буде и завршни уколико стручна јавност и даље буде изразито подељена. Разлог је једноставан: у cost-benefit анализи не постоје финансијске добити, ма колике биле, које могу покрити штету евентуалног угрожавања животног простора, а подељеност стручњака аутоматски значи и неизвесност која у домену заштите животне средине није паметна", наводи презвитер Оливер Суботић у тексту објављеном на званичном сајту СПЦ.
Како додаје, у наредном периоду ће се, највероватније, добар део тежишта полемике пренети и на могућност давања пуних гаранција очувања природног окружења.
"Подсетимо, с тим у вези, да у своје време уопште није предвиђен настанак глобалне еколошке кризе, а да за њу данас нико не одговара упркос очигледним последицама које сви осећамо на својој кожи. Стога се већ на првом нивоу критичког испитивања постављају два сувисла питања. Прво гласи: ко уопште може дати стабилне и одговорне гаранције за употребу технологије која је већ показивала негативан утицај на екосистем? Друго је: на који начин било ко лично може одговарати за евентуалну штету која би могла настати деценијама касније, кроз кумулативни ефекат примене те технологије", наводи Суботић.
Он истиче и да је у разматрање ове теме неопходно укључити правнике, политикологе и социологе, примећујући да је предлог пројекта ископавања литијума у Србији од самог почетка par excellence политичко питање које има шири геополитички контекст у који смо, хтели – не хтели, увучени од стране моћних глобалних корпорација и светских сила.
"Притисак (неко би рекао: подршка) две водеће западноевропске државе у погледу ископавања литијума у долини Јадра само су јасан одраз прагматичних геостратешких интереса, а не бриге за нашу земљу. Све наведено имплицира потребу формирања прецизних механизама који би нас штитили од претварања Србије у рударску колонију", пише Суботић.
Он упозорава и да је велики изазов оштра поларизација у српском друштву, која може довести чак и до грађанских немира, којима би се радовали само српски непријатељи, како наводи.
Технологија литијум-јонских батерија је релативно брзо потиснула претходну, никл-кадмијумску, а већ сада постоје назнаке о њеној конвергенцији ка будућим решењима која ће извршити нову смену технолошких генерација, указује даље у свом тексту управник Мисионарског одељења. Уз то, он истиче да треба размотрити колико је пројекат рударења литијума у сагласности са раније донетим стратешким документима Републике Србије који се тичу здравог ваздуха, чисте воде, плодног земљишта и квалитетне хране.
"Код територијално великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је, рекло би се, значајно другачија јер због величине своје територије оне могу да експлоатишу руду литијума на локалитетима који носе неупоредиво мањи ризик од настанка еколошке катастрофе", наводи презвитер Оливер Суботић.
Стога је мудро да великим државама уступимо авангардну позицију у домену технологије рударења литијума, додаје он, али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, помно пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству, истиче Суботић.
"Уосталом, чему толика журба? Литијум неће побећи из долине Јадра и стрпљиво ће чекати подно Цера све док технологија његовог ископавања не постане потпуно безбедна. Тачније – ако то икада постане", закључује се у тексту.
