Најава директора Канцеларије за Косово и Метохију Петра Петковића да ће Београд, у складу са Резолуцијом 1244, размотрити повратак до 1.000 припадника српских безбедносних снага на простор Косова и Метохије, након противправних и насилних акција привремених приштинских институција, први је пут да се овакав потез помиње након готово две деценије.
И премијерка Србије Ана Брнабић поручила је потом да "нас је Курти довео на ивицу рата":
"Близу смо одлуке да према Резолуцији 1244 затражимо повратак наших снага на КиМ", рекла је Брнабић.
У члану 4. Резолуције 1244 предвиђа се да ће "после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2".
Поменути Анекс 2 у свом члану 6. прецизира да ће "након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством, обележавање/чишћење минских поља, одржавање присуства на местима српске културне баштине и одржавање присуства на главним граничним прелазима".
Осим тога, важна је и одредба у одељку Други тражени елементи, која гласи: "Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде)."
Иако се Резолуција 1244 често спомиње, о овим конкретним одредбама - односно о њиховом непоштовању од стране међународне заједнице и приштинске стране - последњи пут се озбиљно говорило и дипломатски борило за њихову примену пре двадесет година.
Косовска дипломатска офанзива
У првим месецима 2003. године, тадашњи премијер Србије Зоран Ђинђић појачао је своју косовску дипломатску офанзиву, упркос негативним реакцијама Брисела и Вашингтона. Осим захтева да се отпочну преговори о статусу Косова како оно не би иза леђа Србије добило независност, Ђинђић тада тражи да се, у складу са Резолуцијом 1244, српске војне и полицијске снаге врате на Косово и Метохију.
У писму Грегорију Џонсону, НАТО команданту у југоисточној Европи, 1. фебруара 2003. године он захтева да се обезбеде услови за неодложан повратак до хиљаду припадника наших снага безбедности:
"Резолуција Савета безбедности (1244) предвиђа улогу Србије и Југославије у прелазном периоду, тиме што налаже међународним организацијама да створе услове за повратак контигента југословенске војске и полиције. Стога вас молим да, у складу с мандатом који имате, обезбедите услове за неодложно испуњење става из Резолуције 1244 о повратку до хиљаду припадника безбедности матичне државе."
Ђинђић је истог дана и на прослави Демократске странке поменуо да се нада да ће се "југословенске снаге у наредних пар месеци вратити на Косово" и најавио да ће писма упутити и другим надлежним институцијама за захтевом за доследнију примену Резолуције 1244.
"Постоје две ствари које тражим, а то је да се не преносе надлежности безбедности на локалне структуре власти на Косову без консултовања и сагласности са Југославијом. Ако кажу да се стварају услови за смањење снага НАТО, значи да су се стекли услови за повратак наших снага", говори премијер.
Колико је озбиљан Зоран Ђинђић у својим намерама, показује и чињеница да је био формиран специјални одред војске који по бројном стању, структури, опреми и наоружању одговара условима из Резолуције 1244, о чему је говорио тадашњи начелник Управе Генералштаба Војске Југославије за морал, пуковник Слободан Стојановић.
Одговор је стигао наредног дана, 2. фебруара, од портпарола НАТО-а Аријена Контијеа, који је поручио да се "безбедносна ситуација на Косову стално разматра, а она је сада таква да је, ипак, прерано говорити о повратку војске на Косово".
Зоран Живковић, тадашњи савезни министар полиције, 3. фебруара 2003. коментарише негативан одговор НАТО-а и каже да не верује да је то коначан став Алијансе.
"Тренутни став НАТО-а да за повратак није дошло време, не значи да већ сутра неће стићи одговор да је време дошло, и да је то неопходно", устврдио је Живковић за Б92 и подсетио да је повратак војске и полиције на Косово обавеза која произлази из Резолуције 1244 и Кумановског споразума.
Штавише, министар је тад оценио да за тиме "дефинитивно има потребе, а ако нема могућности за то је крива међународна заједница. Обавезе које је имала СРЈ су извршене и онда је апсолутно време да и међународна заједница извршава своје обавезе, а то је не само повратак до хиљаду припадника војске и полиције него и интензиван повратак оних који су протерани са Косова и Метохије и обезбеђивање сигурности и безбедности оних који сада тамо живе."
Писмо Савету безбедности УН
Зоран Ђинђић, као што је и најавио, наставља своју дипломатску офанзиву поводом ситуације на КиМ. Он пише председницима Русије и САД Владимиру Путину и Џорџу Бушу и премијеру Велике Британије Тонију Блеру.
У писмима Ђинђић констатује да Косово клизи ка независности мимо воље и учешћа Србије и Југославије у читавом процесу, упозорава на катастрофалне последице таквог решења и по Србију и по читав регион, и тражи да разговори о будућем статусу Косова започну што пре, наравно, уз неизоставно учешће београдских власти.
Уз писма тројици лидера премијер Србије доставља и званично писмо које је 7. фебруара 2003. упутио Савету безбедности УН и његовим чланицама. Значај писма је превасходно у томе што је представљао формализацију косметске офанзиве, а у њему Зоран Ђинђић напомиње да је забринут због развоја догађаја на КиМ; указује да Резолуција 1244 гарантује суверенитет СР Југославије на КиМ гарантујући Косову и Метохији "суштинску аутономију", гарантује повратак српских снага безбедности у покрајину, повратак избеглих и расељених...
Он упозорава да би текући пренос надлежности са КФОР-а и УНМИК-а на локалне органе власти могао да доведе до де факто независности албанског Косова, и изазива: "Шта да кажемо о ауторитету међународне заједнице кад ниједан захтев у вези са правима Републике Србије и СР Југославије није испуњен."
Због свега тога, Зоран Ђинђић од Савета безбедности формално и званично тражи да се Србија и Црна Гора укључи у процес одлучивања о свим питањима на КиМ, од безбедносних до правних и економских, али и да се одреди датум повратка наших снага безбедности на КиМ ("Ово ће бити гест добре воље који ће показати искреност међународне заједнице према грађанима СЦГ. Штавише, овај чин би психолошки охрабрио малобројне преостале Србе на Косову и Метохији, и без сумње би убрзао процес повратка интерно расељених Срба").
Ђинђић завршава писмо у упозоравајућем (и пророчком?) тону:
"Колико год да сам забринут због онога што се дешава на Косовову и Метохији, још више ме брине оно што ће се догодити у блиској будућности. Греше они који мисле да овај процес (клизања Косова у независност) може да се заврши без драматичних последица..."
Само месец дана касније, 12. марта 2003, премијер Зоран Ђинђић убијен је у атентату на улазу у Владу Србије.
После његове смрти, званичних захтева за повратак српских безбедносних снага на Косово и Метохију, у складу с Резолуцијом 1244, све до сада није било.