Подсећање на деспота Стефана Лазаревића: Велики препородни покушај после косовске жртве

Сама по себи, 597. годишњица смрти деспота Стефана Лазаревића, која пада 1. августа по новом календару, није довољно "округла" за подсећање на препородног и можда највољенијег владара у српској историји, сина свакако најпоштованијег владара, светог кнеза Лазара. Али, 600-годишњица деспотове смрти пада у години светске изложбе ЕКСПО, коју државно руководство види као судбоносно препородни подухват, и некоме може изгледати као "природно" да деспотов јубилеј падне у други план. Зато подсећање на њега три године раније изгледа безмало ургентно.

Стефан је имао само 12 година када се његов отац жртвовао за веру и слободу у Боју на Косову, заједно са најбољим делом српског племства. Није имао довољно година да схвати последице ове жртве, али је имао довољно и разума и срца да у дубину свога бића прими очев завет за служење роду и вери.

На овај примљени завет надоградило се мајчино мудро управљање и Србијом, и њиме, малолетним турским вазалом, кнезом Србије. Када су га Бајазитова смрт и међусобна борба његових синова "ослободили" вазалства, млади кнез још неопорављене Србије био је довољно мудар и опрезан да вазалном понудом још увек усправној Византији потражи нову заштиту и титулу деспота.

Било је то хаотично доба балканске историје, време брзих и лаких преверавања и издаја, па се, недуго затим, политички сазрели српски деспот сналази улазећи у вазални однос према Угарској, која је очас могла да прегази Србију док се Бајазитови синови гложе између себе. У моћном угарском владару Жигмунду добија заштитника као што му је Бајазит био за дванаест година његовог кнежевања.

Уследиле су године плодног и свестраног развоја земље, које ће владавину деспота Стефана учинити најуспешнијим периодом средњевековне Србије, а њега вероватно највољенијим владаром у нашој историји. Како и не би ако је, у времену рата као привредне гране, када незаштићена земља може одмах да очекује најезду стране војске чим попуни житнице, насели пашњаке и ојача државни буџет, успео да своју Србију опорави и придигне, и да народ "дане душом" током бар четвртине века.

Очева жртва и рационализовани изданак 

Владимир Ћоровић је "репортерски" известио о кретањима и гибањима на балканском простору у Стефановом времену. Не улазећи у дубинску анализу појединачних одлука и кретњи војних сила, он извештава о сукцесивним процесима и поступцима које покрећу интереси великих сила.

У средишту те ускомешане сцене на Балкану, Стефан Лазаревић са осетљивошћу трске пред ветровима реагује на опасне наговештаје и са запада и истока, и на секундарне, локалне ударе које под окриљем моћних предузимају властодршци скромног значаја. Он води свој невелики род кроз једине могуће пролазе у ускомешаном простору и времену.

Насупрот своме оцу, који бира сопствену жртву као морално улагање у "егзистенцију" духа слободе, Стефан поступа са разумевањем процеса и кретњи, и схвата да је мањи део истине у небеском сукобу полумесеца и крста, а већи у рату као привредној делатности. Али, он ипак није супротност своме оцу, он је његов рационализовани изданак чије се жиле напајају очевом жртвом и очевом свешћу о недељивости бога и земље на којој смо се затекли.

О карактеру рационализованог изданка Лазаревог најбоље сведочи његов беспримерни подухват преписивања књига, кроз који је циљао на стварање освешћене заједнице која зна зашто се Лазар жртвовао и која уме да рационално одговори на ударе војски као тадашњег главног привредног фактора.

Он, дакле, није супротност оцу, али јесте брату који на "дневном" нивоу мења уверења и не досеже разумевање очеве жртве као израза српског јединства земље и бога, и који, како каже Ћоровић у извештају о Србији после Лазара, доноси одлуке импулсивно и без прорачунавања последица, све до издаје и рођеног брата, деспота.

Видовдан: Дан сећања на кнеза Лазара и хероје из косовског боја који је одредио српску историју

Очева заветна жртва у Косовском боју имала је потенцијал да 12-годишњег дечака карактерно усмери и одреди његову доцнију државну политику. Не мали потенцијал да га повуче на своју страну имало је и Бајазитово, према посредним сазнањима историчара, коректно туторство над младим Стефаном.

Имао је такав потенцијал и мајчин мудри надзор са предајом истине о оцу и његовим назорима, а имао га је и заштитнички и дарежљиви утицај Жигмунда. И повремено непријатељство Ђурђа Бранковића могло је да га у извесној мери одреди, а поготову су тај потенцијал имали завист, лакомисленост, властољубивост и отворено непријатељство братовљево.

Ништа од тога није превагнуло и пореметило уравнотежени карактер политичара, ратника, песника, хуманисте. Све што се зна о Стефану говори у прилог томе.

Као политичар принуђен на двоструко, што формално што суштинско, вазалство, Стефан успева да балансира између истока и запада и опоравља економију после косовског суноврата.

Као брат непоузданог брата пише у славу братољубља чудесно Слово љубве. Као ујединитељ, проглашава повременог непријатеља, сестрића Ђурђа, својим наследником.

Покушај српског хуманизма и ренесансе

По свему, међутим, изгледа да је Стефан покушао да земљу придружи хуманистичком и културном препороду, који је у Европи већ давао велике резултате.

И сам песник, о чијем дару сведочи већ поменути стилски елегантан, осећајно танан, мисаоно дубок и тајновит текст Слово љубве, вероватно је желео да и Србију укључи у ренесансне токове којима је просветљеност главни услов. Само тако се може разумети његова велика кампања преписивања књига, не само црквених и егзегетских већ и научних и уметничких.

Његова преписивачка школа са центром у Ресавском манастиру и "одељењима" по многим манастирима широм земље је културни подухват који по симболици и величини циљева не заостаје за херојском жртвом његовог оца. Само Ресавски манастир био је достигао "имање" од 20.000 књига и рукописа, а сматра се да деспотова књигохранилница у Београду није имала мање.

Како су преписивачи који су сазивани у Србију писали по различитим "правописима", често сопственим, деспот је наложио умном Константину Филозофу, кога је пригрлио као свог учитеља, да са преписивачима успостави јединствена правила, па је ресавски стандард преписивања и писања примењиван међу преписивачима широм православног света.

О његовом несумњиво ренесансном преписивачком подухвату имамо довољно сазнања да се легитимно запитамо куда би и докле би Србија стигла са хуманизмом и културом да деспотов физички крај 1. августа 1427, у његовој 50. години, није зауставио ову, у балканској историји, беспримерну кампању?  

Једнако је легитимно да смело замислимо у каквом би се друштву земаља Србија данас налазила да је његово државничко умеће у потоњим српским владарима преживело.

И био је у праву Умберто Еко када је у постилама Имена руже устврдио "да се сви проблеми модерне Европе, онакви како их данас доживљавамо, образују у срењем веку". Гле чуда, Стефаново и Жигмундово међусобно разумевање у добу издаја и преверавања неодољиво подсећа на данашњи однос између Срба и Мађара, у времену такође плодном свакаквим издајама, преварама и преверавањима.