Србија и Балкан
Јасеновац, Пребиловци: Зашто су места српских страдања забрањена за српске званичнике?
"Показује се све више и више, и на овим примерима, забранама Вучићу и Вулину, да и те како постоји континуитет између НДХ и политике данашње Републике Хрватске, али и Федерације БиХ чак и када актери тога нису свесни", каже историчар Александар Раковић
Потпредседник Владе Србије Александар Вулин стигао је данас пре подне у Пребиловце, село код Чапљине, где се обележава годишњица покоља скоро 900 Срба почетком августа 1941. године, пошто су претходно власти Босне и Херцеговине покушале да га спрече да уђе у ту државу. Вулин је дан раније изјавио да му је забрањено да буде на обележавању страдања Срба у Пребиловцима. Сат пред лет јављено му је да "у министарству извесног Едина Форга (министра комуникација и транспорта) нема никога да потпише дозволу за прелет јер су сви на мору, сви су на годишњем одмору)".
Пре две године, средином јула 2022, Хрватска је забранила приватну посету Јасеновцу председнику Србије Александру Вучићу. Хрватски врх тада је саопштио да ту посету види као провокацију а испостављен је захтев да се сличне посете убудуће најављују службеним путем. Вучић је претходно планирао да посети Доњу Градину, Јасеновац и Пакрац а загребачка штампа тада је оценила да је Вучићева намера да "изазове хаос" у тој држави.
Априла ове године хрватска полиција пресрела је возило и забранила министру у Влади Србије Ђорђу Милићевићу да запали свећу и положи цвеће на споменик жртвама усташког логора Јасеновац.
Хрватска спона с тековинама НДХ
Зашто су места српских страдања забрањена за српске званичнике? Да ли власти Хрватске, Босне и Херцеговине и на тај начин, на крају краја, изражавају и непоштовање према српским жртвама у Јасеновцу, Пребиловцима?
"Показује се све више и више, и на овим примерима, забранама Вучићу и Вулину, претходно и када су званичници Црне Горе проглашени за непожељне особе у Хрватској, да и те како постоји континуитет у политици НДХ и политици данашње Републике Хрватске, али и Федерације Босне и Херцеговине чак и када актери тога нису свесни. Додуше, у Хрватској су тога сасвим свесни, а питање је колико је Конаковић тога свестан, али он такође учествује у тим ужасним тековинама државе Хрватске тиме што покушава да не дозволи потпредседнику Владе Србије да дође на стратиште у Пребиловцима", каже за РТ Балкан историчар Александар Раковић, те додаје да "чак и када актери нису свесни у чему учествују, њих процеси воде ка томе да и те како постоје споне с тековинама НДХ у оба случаја, и када је реч о Загребу и када је реч о Сарајеву".
"Да сам на месту Сарајева, ставио бих прст на чело, али то се неће догодити јер је њихова нетрпељивост према Србији и српском народу таква даих воде страсти, а не разум. Било је сасвим у реду да Вулин дође на место страдања у Пребиловце, он има права на своје политичке ставове да Срби треба да буду уједињени у једну државу. То му нико не може оспорити, нико му не може забранити, то су демократска стремљења. Јер ако су демократска стремљења била она Туђмана и Алије Изетбеговића да се распадне држава каква је била Југославија, не видим зашто демократска стремљења не била да се Срби уједине у једну државу а притом распадне једна квазитворевина каква је БиХ, која нема ниједан елеменат заједништва у себи осим што Запад на силу држе те народе заједно у једној држави", речи су Раковића.
Нови облик поништавања српских жртава и српског страдања
"Европска унија има нешто што се зове ′право да будеш заборављен′, које не постоји другде у западном свету и чест је предмет критике и оспоравања. То је право појединца да, после одређеног броја година, од виртуелног света сакрије непријатне податке о себи и тако заштити своју репутацију", каже, говорећи на ову тему за РТ Балкан, колумниста и политички коментатор Љиљана Смајловић.
По њеним речима, "спречавање званичника Србије да одају пошту српским жртвама нови је и модернизовани облик поништавања српских жртава и српског страдања, односно њиховог постепеног одстрањивања из службеног памћења".
"То је истовремено и отварање нових фронтова против Србије, копање по старим ранама не би ли се отвориле нове. Свима је у старту јасно да Србија ту не може да бира, принуђена је да се бори против покушаја околних држава, нација и територија да себи дају ′право да забораве′ геноцид и ратне злочине над Србима. Кад то Србија не би радила, не би била држава ни српског, ни других народа који у њој живе. Ратни злочини по међународном праву не застаревају, то је универзално правило", каже Љиљана Смајловић.
Шта Србија може, односно шта би требало да уради у оваквим случајевима?
"Мислим да може да уради, али Србија и даље оклева. Као и у случају када је Црна Гора мени и још неколицини интелектуалаца забранила улазак у ту земљу, затим и БиХ, а и у овим случајевима потребне су неке контрамере, ако нема контрамера, насиље над Србима ће се наставити. Постављам питање, пошто имам право на то питање као професионални историчар с највишим звањем, због чега је мени ограничено кретање а да Република Србија није некако на то одговорила, да Република Српска није некако на то одговорила? А мени је улаз забрањен управо због тога што сам заступао националне интересе српског народа онако како сам их видео као историчар и професор", каже Раковић.
Србија мора да одговори
Наш саговорник сматра да Србија таквим поступањем, односно непоступањем покушава да покаже добру вољу, али је јасно како се то завршава и како се наставља, јер се још није завршило.
"Што се више пружа рука, што се више ради на томе да се покаже добра воља, ефекат ће бити све лошији и лошији. Забринут сам због тога, а имам и личних разлога да будем забринут јер сам вероватно једини са забраном уласка и у једној и у другој држави, и БиХ и Црној Гори. Нико се није заузео да види о чему се ради, осим Вучић када нам је забрањен улазак у Црну Гору. После те наше забране, пошто није било реципроцитета од стране Србије, уведене су забране многима. Неки су заустављани, неки су враћани, Београдски синдикат је заустављен у Црној Гори, то су примери зашто Србија треба да игра активнију улогу у томе", каже Раковић додајући да забране схвата као награде, исто као и награде за књиге које је добијао.
После забрана српским званичница да посете места српских страдања у Хрватској, Босни и Херцеговини, отворено остаје и питање и на овај начин изражавања поштовања, односно непоштовања према српским жртвама, у овом случају Србима страдалим у масакру у Пребиловцима?
"Мислим да је оне у Сарајеву и Загребу баш брига за српске жртве, и оне у Другом светском и оне у последњем рату. Када ми обележавамо страдање Срба у ′Олуји′ и осталим акцијама агресије у Хрватској, и муслиманским, јер су се они томе придружили, страдања у Сарајеву, Тузли, Братунцу, Пребиловцима, њих је баш брига. Они то сматрају сасвим небитним чак и штетним да се о томе разговара. Наши пак имају разумевања, испољавају поштовање према жртвама Сребренице, рецимо, и да ли има пружене руке с друге стране, нема. Вучића у Сребреници умало нису убили", каже Раковић.
Угледни историчар подсећа и на поруку председника Републике Српске Милорада Додика, да би, када се РС раздружи, Поточарима требало дати екстериторијалност.
"А што бисмо им дали екстериторијалност? Због чега? То је територија РС. Хоће ли они дати екстериторијалност Санском Мосту, Шушњару, где су била српска страдања, Пребиловцима, другим местима у Федерацији. Нема потребе више на тај начин пружати поруке добре воље, то је бесмислено када нема одговора друге стране. Бесмислено је праштати злочине онима који се за те злочине нису покајали", закључује Раковић.
