У Великом рату прву победу за Антанту, извојевала је Војска Краљевине Србије пре тачно 110 година у Церској битки (у аустроугарским изворима назива се и Јадарска), која је почела крвавим окршајем у судару наше Комбиноване дивизије са две аустроугарске елитне дивизије у олујној ноћи између 15. и 16 августа 1914. на обронцима Цера код Текериша.
Инвазија бечке Балканске војске под командом Оскара Поћорека уследила је после бесомучног артиљеријског бомбардовања српских градова и села од 29. јула до 11. августа дуж целих 550 километара границе уз Дунав, Саву и Дрину.
Средином августа 1914. године српска Врховна команда била је у ишчекивању где ће и на ком правцу бити главни удар аустроугарских снага. Обавештајни подаци сугерисали су удар преко Дрине, али војна логика је налагала прелазак преко Саве и Дунава и наступање долином Мораве у средиште државе. У складу са тим биле су распоређене три српске армије.
Главни удар почео је 12. августа десантом Аустроугара преко Саве и Дрине, а командант Друге српске армије генерал Степа Степановић је прозрео намеру непријатеља да кроз долину Јадра заузме доминантни Цер.
Српски војсковођа је самоинцијативно наредио да 15. августа у три ујутро, Комбинована дивизија усиљеним маршом крене из Бањана код Уба ка Церу, а око 23 сата истог дана ова јединица је, после 40 километара пакленог марша, улетела у бој са непријатељем.
"Српски војници стигли су на положаје код Текериша ноћу, док је беснела летња олуја. На почетку битке уопште нису били свесни снаге непријатеља на овом простору, где су се сукобили са трупама десне колоне аустроугарске 21. ландверске дивизије и 9. пешадијске дивизије. Огорчене борбе вођене су целу ноћ, а у битку су, са обе стране, увођене јединице онако како су пристизале", рекао је за Новости историчар др Милош Тимотијевић.
"Страховите борбе прса у прса - на бајонет - трајале су све до зоре. Мрак су испуњавали рески шумови бајонета који су пробадали месо и ломили кости, тупи ударци кундака и рвање две војске праћено избезумљеним крицима", додаје он.
Ујутру 16. августа 1914. са падина Цера поражени аустроугарски војници повлачили су се у нереду, али то није био крај битке. Она се наставила целог следећег дана са аустроугарском 9. дивизијом која је надирала из долине Лешнице. Њена модернија и бројнија артиљерија и митраљези наносили су страховите губитке српским јединицама, које су почеле да се колебају.
Тада је на линију ватре стигао генерал Степа и повратио морал својим војницима који су бранили Цер у облаку барутног дима, чије су падине биле покривене лешевима и умрљане крвљу.
Српске јединице су до вечери 16. августа изгубиле половину официрског и трећину борачког састава ангажованог у бици, али су непријатељски губици били још већи и главнина аустроугарске Балканске војске од 200.000 војника кренула је у повлачење ка Дрини.
Све се одвијало супротно од сценарија прављених на основу прецизних обавештајних података, да српска војска има неупоредиво мање наоружања, које је већ похабано у балканским ратовима, још мање муниције, да код Срба само првопозивци имају комплетну униформу, да оскудевају са храном, да испрежу волове из плугова да би им вукли топове.
Поћорек је наредио елитној 9. дивизији да 17. августа свом снагом нападне Церску ударну групу коју су чиниле Комбинована и Моравска дивизија првог позива. Ситуација је постала критична када је у битку улетела Тимочка дивизија првог позива, тек пристигла усиљеним маршем из Лазаревца.
У ноћи 18. августа Комбинована дивизија је поново у олуји водила тешке борбе, јер је 13. загребачки корпус силовито наступао долином Јадра, али преокрет је донела Моравска дивизија другог позива, која је после 36 сати марша ушла у битку и зауставила непријатеља.
Офанзива се сломила 20. августа и начелник српског генералштаба војвода Радомир Путник обавестио је краља Петра "да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер". До 24. августа је и последњи аустроугарски војник истеран из Србије.
Аустроугари су на бојишту оставили око 4.500 заробљених и рањених војника. Заплењена је и велика количина оружја - око 25.000 топова, хаубица, пушака и митраљеза. Српска војска је у борбама на Церу имала 2.000 погинулих, а око 16.000 војника избачено је из строја.
После повлачења аустроугарских трупа из Србије, српски војници су у Мачви и Поцерини затекли преко 2.000 унакажених тела цивила, побијених рањеника и бројне порушене куће, цркве и јавне зграде.
За успех у Церској бици генерал Степа Степановић добио је чин војводе. Била је то прва савезничка победа у Великом рату, која је дошла у тренутку док су остале чланице Антанте губиле битке на другим фронтовима. Битка на Церу је велика победа српске војске над знатно надмоћнијим непријатељем.