Србија и Балкан
Рат који је Америка хтела: Како је пропао Овен-Столтенбергов план за БиХ?
Још једна паралела између 1993. и Рамбујеа – актери су исти. Клинтон, Холбрук, Олбрајтова... Сви они су били укључени у догађаје у грађанском рату у Југославији 1991–1995. године и када је реч о агресији на СРЈ 1998. и 1999, закључује историчар Александар Раковић
Посредници УН и ЕУ за решавање кризе у Босни и Херцеговини, норвешки дипломата Торвалд Столтенберг и енглески лорд Дејвид Овен, на данашњи дан, 20. августа 1993. године, представили су у Женеви, у оквиру плана названог по њиховим именима, мапу која је предвиђала да се Босна и Херцеговина подели у заједницу три етничке, конститутивне републике. План настао у тренутку када је Војска Републике Српске имала превагу на скоро свим фронтовима и који је требало да стави тачку на рат у БиХ, предвиђао је да Срби добију 53 посто територије некадашње републике СФРЈ, муслимани односно Бошњаци 30, а босанскохерцеговачки Хрвати 17 посто.
Представљању мапа претходили су тешки преговори три зараћене стране крајем јула 1993. године. Представници три народа из Босне и Херцеговине у Женеви су 30. јула те године прихватили споразум. Муслимански лидер Алија Изетбеговић и вођа муслимана у Западној Босни Фикрет Абдић преко државне БХ Телевизије изјавили су да прихватају план.
Дан касније Изетбеговић је променио мишљење, повукао је потпис са плана. По неким објашњењима из Сарајева, Изетбеговић је то тада учинио јер у плану, наводно, није било јасно "дефинисано чланство Уније Републике Босне и Херцеговине у УН".
Преговори о овом плану трајали су у читавој другој половини те године али, без опипљивих помака.
Овен-Столтенбергов план, мишљење је многих, имао је у другој половине те 1993. године потенцијала да заустави рат у БиХ и овој бившој републици СФРЈ "уштеди" пуне две године проливања крви, хиљаде жртава и избеглица.
Зашто се то није десило? Зашто је неприкосновени вођа муслимана у БиХ Алија Изетбеговић прихватио план а затим га одбацио и ко му је у томе припомогао? Да ли је и рат у БиХ још један од оних у свету који су Американци хтели?
"Када је реч о разбијању Југославије ту су у почетку европске државе дефинитивно играле главну улогу – Немачка, Аустрија, Италија, Ватикан, Енглеска. Америка на самом почетку није била за то да се разбија Југославија. Међутим, по сведочењу њиховог амбасадора у Ватикану Томаса Патрика Милејдија, када је Америка видела да је ствар завршена, да европске земље планирају разбијање Југославије, онда су у томе прихватили водећу улогу. Оно што је битно јесте да 1992. године долази до промене администрације у САД, да Бил Клинтон побеђује на изборима, да долази клинтонистичка администрација која је по структури била антисрпска и та администрација преузима главну улогу у процесу", анализира за РТ Балкан тадашње околности историчар Александар Раковић.
По Раковићу, што се тиче Овен-Столтенберговог плана, који је био европски по карактеру, он за Американце није био битан јер је "Америка већ 1993. године имала потпуну водећу улогу и није имала намеру да прави било какве компромисе за БиХ, а Алија Изетбеговић је био само њихов пион".
"Он је радио оно што му они кажу и због тога није прихватио тај план", каже Раковић.
Према плану двојице дипломата, "Савез Република Босне и Херцеговине" требало је да чине три конститутивне републике. СР БиХ требало је да буде чланица ОУН, на челу извршне власти стајало би трочлано Председништво а одлуке би се доносиле консензусом. Носилац извршне власти требало је да буде и Министарски савет а био је предвиђен и Савезни парламент од 120 посланика, по 40 из сваке републике.
План је предвиђао и да ни СР БиХ ни било која од република нису могле да задрже војне снаге, разоружање свих војски у БиХ требало је да се обави под надзором УН и ЕУ а била је предвиђена и демилитаризација Босне и Херцеговине.
Било је предвиђено и да се ни једна од републике не може отцепити, односно издвојити из заједнице без сагласности свих република.
Норвешки дипломата Торвалд Столтенберг у интервјуу за "Радио Слободна Европа" априла 2012. године говорио је о свом плану за БиХ и изјавио да је овај план за Бошњаке "дефинитовно био бољи од Дејтонског плана с краја 1995. године".
"Представници САД су тада рекли да је предлог мировног споразума из 1993. године неморалан. Ја сам им казао да ако хоћете савршен мир, онда ће рат дуго трајати", рекао је тада Столтенберг додајући да је разлика између мировног споразума из 1993. и Дејтона у томе што је рат трајао две године дуже и у том периоду је убијено на хиљаде људи а на десетине хиљада их је избегло.
Историчар Александар Раковић каже у разговору за РТ Балкан да је Овен-Столтенбергов план Бошњацима заиста давао више територија и да они сада контролишу мање територије него што је то требало да буде према плану двојице дипломата.
"У том смислу је он за њих био бољи, имали би своју републику, а сада немају своју републику. У суштини, очигледно је да је Американцима већ тада требало да Србе поразе на бојном пољу. Јер да је опстао овај план, онда би Република Српска имала територијалну спону са Републиком Српском Крајином, потпуни континуитет. Книн би имао међународно признато залеђе Републике Српске. Американци су и те како промислили како да разбију српски простор, за њих је било важно да не постоји никаква спона између Бањалуке и Книна и никакав територијални континуитет који би водио од Београда до Јадранског мора. Да је то прихваћено не би пала ни Република Српска Крајина. То би био сасвим други геополитички контекст да је прихваћен тај план", каже Раковић.
Алији Изетбеговићу, у случају Овен-Столтенберговог плана, није било први пут да један од планова за решавање кризе и рата у БиХ прихвати, потпише, па да дан или нешто касније погази оно што је обећао или потписао. То се дешавало и 1992. и 1993. године. Чији су ту прсти све били умешани?
"Западни прсти. Ту је само питање ко је био главни актер у ком случају. Можда су почетком 1992. били западни Европљани, а од 1992, 1993. Американци воде главну реч. Они организују преговоре у војној бази да би се демонстрирала сила. Није чак ни важно која је од западних структура у ком тренутку играла главну улогу у разбијању српског етничког простора, они су то све урадили заједно", каже Раковић.
Да ли се у случају Овен-Столтенберговог плана може повући нека паралела са преговорима у Рамбујеу када је Србији наметнут рат? Да ли се у оба случаја радило о рату који су Американци хтели?
"У Рамбујеу је било речи о директној уцени, прихватите или ћете се суочити са агресијом и окупацијом. То ни једна држава не би могла да прихвати и Американци су то знали. Што се тиче 1993. у питању није била уцена. Паралела са може повући што је главни интервенионистички актер Америка. У једној мери се разликују та збивања, али је контекст и процес био истоветан. У Рамбујеу је била до краја огољена, без дипломатских рукавица примена силе и уцена према Србији и то су већ сви привхатали као нормално, јер је рат 90-их до те мере стигматизовао Србе да је све било могуће урадити против њих. И још једна паралела – актери су исти. Клинтон, Холбрук, Олбрајтова, да их све не ређам. Сви они су били укључени у догађаје у грађанском рату у Југославији 1991–1995. и када је реч о агресији на СРЈ 1998. и 1999. године", закључује Раковић.
