Метеор или нешто друго: Шта смо синоћ видели на небу изнад Србије?

Ужарени објекат који је синоћ примећен на небу, према мишљењу једног дела астронома, заправо је болид (метеори великог сјаја за које је карактеристично пуцкетање које се могло чути и који није толико чест као мањи метеори), док други сматрају да је у питању свемирски отпад, речено је за РТ Балкан у Астрономском удружењу "Еурека".

"Негде око 21 сат кренули су масовно да нам пристижу снимци, то су снимци једног тела које се веома споро кретало са великим сјајем и које је прелетело небом", кажу из Удружења и наглашавају да још увек немају званичну информацију шта је то заправо било.

Како објашњавају, како време одмиче све је већа индиција да се ради о неком свемирском отпаду, или о неком великом метеору.

"Поједини астрономи су мислили да је у питању неки свемирски отпад, односно делови неких свемирских летелица који се с времена на време одбацују са самих летелица. То могу бити и неке ракете које се лансирају, неки вештачки сателити и слично. Док су други мислили да је у питању велики метеор", нагласили су.

Такође, наглашавају да то није ништа опасно, те да је сагорело је у атмосфери.

"Отишло је у правцу Бугарске, највероватније је 100 одсто сагорело у атмосфери", истичу из овог астрономског удружења.

Астрономска опсерваторија у Београду саопштила је да је камера за снимање целог неба на Астрономској станици Видојевица јуче забележила светли траг на северној страни неба близу хоризонта, делимично заклоњеног облацима.

"Пошто се није чуо јак звук сличан грмљавини који се очекује при пролазу болида, а инструменти на станици нису показали поремећајe параметара у атмосфери који би указивали на јаку експлозију, искључена је могућност да је болид. Дакле, ради се о телу које није од чврстог-компактног материјала, чије порекло може бити космичко, и у том случају би то могао бити повећи остатак комете који је изгорео у Земљиној атмосфери, који се при томе распадао", наводе из научне институције. 

Додају да дужина његове путање на небеској сфери указује да је највероватније тело ушло у Земљину атмосферу под малим углом у односу на површину Земље.

"Такође, постоји могућност да је то део свемирског отпада који је сагорео у Земљиној атмосфери, јер такав ефекат може изазвати и тело које се састоји се од делова које се распадају при сагоревању приликом пролаза кроз Земљину атмосферу", навели су у саопштењу.

Шта су метеори?

Метеори су чврста тела пореклом из свемира обично налик на велико камење, а могу бити и остаци неких комета које су раније кружиле око Сунца.

Метеори нису тако ретки, јер постоје метеорске кише то су периоди године када земља уђе приликом кретања око Сунца у остатке тих комета и онда се на небу виде чешће.

Најпознатији је метеориски рој су Персеиди који су могли да се виде средином августа на небу.

Први метеорит у Србији

Први забележени метеорит у Србији пао је 1877. године на њиву Ђоке Живковића, 4 км од Сокобање, навео је на Иксу директор и уредник Браинз ТВ Живојин Петровић.

"Министар полиције, Радивоје Милојковић, тада није смео ни да погледа џак са камењем које је пало са неба већ је све то проследио у Велику школу, и то лично на руке професору Јосифу Панчићу, са наредбом да се истражи ко нас то гађа одозго", објаснио је Петовић.

Проф. Панчић је тада позвао у помоћ своје колеге, Симу Лозанића и Љубу Клерића, те су заједно, 1. октобра, отишли на лице места у Сокобању.

"Тамо су их мештани затрпали разним сведочењима о камењу са неба и сви су били сагласни око тога да су чули три снажне експлозије, а одмах затим и 'пуцњаву као од пушака'. Једни су мислили да Турци поново нападају топовима, други су били убеђени да неки вулкан оживљава, а они старији су мудро зборили о врелом камењу које с неба пада. Сви су осетили да се земља тресе. Између села Шарбановаца и Девице професору Панчићу су показивали руком ка небу где се након експлозије видео омален али густ облак из ког су излазила три усијана ђулета", пише Петровић, додајући:

"У Дугом пољу сељацима се у том облаку указао човек на белом коњу, други су тврдили да је облак био тако страшан да су побегли у кућу и више нису из ње излазили. Они који су се затекли у близини пада камења, нису смели да приђу, а само најхрабрији су из даљине посматрали рупе у земљи... Многи су тада тврдили да им је стока од страха на све стране побегла, а они искуснији су говорили да то црно камење не слути на добро. Међутим, Панчић је забележио и изјаву једне 'срчне бабе са планине Девице' која је тврдила: 'Врело камење је добро по народ српски'."

Највећи камен је, пише Живојиновић, пао испод Радине шуме, на њиву Ђоке Живковића која се налазила 4-5 км северно од Сокобање, и тај комад је тежак био 38 кг.

"Ђока је одмах након тога три пута преорао њиву, ради урока, па професор Панчић са колегама није установио колика је била дубина те рупе... И тако редом, од села до села, професори су сакупљали камење од мештана, те се са неочекиваним гостом од 49 кг, названим 'Соко-бања', вратили у Београд након чега је Јосиф Панчић написао исцрпну научну студију на 30 страна и објавио је у Гласнику српског ученог друштва 1880. под насловом: Соко-бања први метеорит у Србији", завршио је Живојиновић.