Крај једне ере, Вук Драшковић затвара круг: Од комунисте, преко четника и евроатлантисте, до пензије

Некадашњи "краљ тргова и улица" и страначки "фараон" Вук Драшковић повукао се после 34 године са чела Српског покрета обнове. Партија за коју се већ дуже време мислило да је клинички мртва, планира наиме, да се воздигне из политичког заборава, будући да Драшковићев наследник Александар Цветковић најављује њену консолидацију и организацију "како би сви заједно учествовали у друштвеном дијалогу, политичкој борби идеја и креирању сопствене будућности у складу са традицијом коју ће и даље баштинити".

Али, како је једном сам Драшковић рекао: "донт микс фрогс енд гренмадерс" (не мешајте бабе и жабе)!

То што мало ко зна да СПО и даље постоји, не мења чињеницу да се одласком Вука Драшковића из партије завршава  читава једна ера, ера у којој се пред очима српског света одвијала метаморфоза некадашег комунисте, а затим и четника и националисте у евроатлантисту који само што не затражи столицу у УН за сецесионистичко Косово.

Тај комунистички део његове каријере је мање познат, а иако је општеприхваћено мишљење да је он био члан кабинета Мике Шпиљака, Драшковић је то демантовао. Архиви ипак памте да је велики поштовалац лика и дела Драже Михаиловића, у том периоду приређивао фељтон "Последња четничка завера" - против Драже.

Наш избор

Повратак Чедаја и његових трбушњака: Нисам поп, нисам ни генерал али ћу решити питање "Косова"

Драшковић чији је узвик "јуриш" својевремено означио почетак масовних деветомартовских протеста у Београду, током којих је полиција користила палице, сузавац и водене топове, лидер је који је због својих идеала хапшен и пребијан, и политичар који је преживео два покушаја убиства.

Но, жар некадашњег новинара Танјуга који је изазвао дипломатски скандал поручујући лидеру Зимбабвеа Роберту Мугабеу да му да "неку пушку, бомбу, гранату" и тражећи да га "Друг Мугабе", прими у своју војску – данас је, изгледа, начисто угашен.

Све су прилике да је опозициона ватра нестала оног тренутка када се Драшковић коначно нашао у власти, па као министар спољних послова (најпре државне заједнице Србије и Црне Горе (од 16. априла 2004. до 5. јуна 2006), а потом Србије (од 5. јуна 2006. до 15. маја 2007) почео да ради оно што нико, па ни он до тада није могао да замисли да ће радити.

Његова постепена трансформација у Ненада Чанка, почела је да се манифестује у тренуцима док је невино љубио руку осведочене мрзитељке Срба и страствене заговорнице НАТО бомбардовања Мадлен Олбрајт, али касније је стање постало критичније.

Човек који је усред Новог Пазара поручивао да ко "овом Рашком земљом стегне турски барјак, усташки барјак, албански барјак или било чији барјак сем српског остаће и без барјака и без руке", последњих година почео је да понавља како је "негирање геноцида у Сребреници цивилизацијски суноврат".

Чанак опет провоцира: Објавио слику са ракетом "џавелин" и поручио да ће много тога да се мења

 Због овакве промене мишљења, неког другог назвали би обичним "прелетачевићем".  У случају "првог писца геноцида над Србима", који се прославио објављивањем романа "Нож" о геноциду над Србима у Херцеговини – јасно је да је дијагноза знатно озбиљнија. Јер, од свих других би, бар он требало да зна шта је то геноцид, и да се тако нешто у Сребреници није догодило.

Политичар који је сневао Велику Србију, пре десетак година почео је да нам поручује да "треба прихватити Косово као најближег и посебног суседа јер је Косово једина држава настала одвајањем од Србије". НАТО је, од агресора како нас је бар он уверавао, постао "спас за Србију". За шта је он Алијансу и наградио, потписујући 2005. године са тадашњим секретаром НАТО-а Јапом де Хопом Схефером Споразум о транзитним аранжманима којим се се гарантују имунитет и привилегије војника НАТО-а током проласка, на путу кроз Србију.

Драшковић је, зарад овакве промене политичког правца морао да сиђе са Романије на којој је редовно присуствовао саборима Равногорског покрета. Чекали су га, бар некад, на Молитвеном доручку у Белој кући. Генерала Драже Михаиловића, међутим, (још) се није одрекао, али му је Запад постао дражи.

Одлазак Вука Драшковића у политичку историју ипак неће променити ништа. Можда, једино, у књижевном свету, јер ће Драшковић, сада имати времена да ради оно што заправо најбоље зна - да пише. Његово постојање на политичкој сцени Србије, променило је, ипак, доста тога - за почетак, научили смо да вук, поред длаке, зна и ћуд да промени.