Србија и Балкан
РТ Балкан истражује: Зашто није једноставно да се извучемо из посла са "Рио Тинтом"
"Марш са Дрине" компанији која би да рудари литијум, могло би да нас кошта много скупље него што смо замишљали
Компанија "Рио Тинто" која је у Подриње дошла 2001. године, најављује да би, уколико се оствари пројекат "Јадар", у Србији могла да остане бар још четири деценије, а без обзира на повике забринутих грађана "Марш са Дрине", и на тврдње председника Вучића да "нема пара" за које ће се литијум копати ако се не разјасне све сумње око утицаја на животну средину, овај концерн има "дебеле" разлоге да тако дугорочно планира своју будућност у Србији.
Јер, без обзира на то што "Рио Тинто" нема са владом и другим државним органима потписане никакве правно обавезујуће уговоре, то ипак не значи да Србија тек тако, без икаквих последица може да им откаже гостопримство.
Наиме, као у оној народној - дала баба динар да уђе у коло, а дала би сто да из њега изађе – Србија, не може тако лако да се извуче из литијумског пројекта. Бар не без озбиљних последица.
"Теза да у Србији не постоји уговор о ескплоатацији са Рио Тинтом, па да према томе нема обавеза наше земље према овој компанији, звучи сасвим логично, а заправо није тачна. Сваки инвеститор, у овом случају, сваки инвеститор који је добио право истраживања, и то је право кроз 20 година више пута потврђивано и проширивано, има рационалан основ да верује да ако нађе то што га интересује, под одређеним условима може бити и експлоатације. Ако им кажеш да може истраживање, подразумева се да начелно може и експлоатација. То произлази једно из другог, наравно, под условима да није штетно по здравље, екологију, да им је исплативо, и слично", објашњава економиста Бранко Павловић.
Инвеститор коме је дато истражно право, каже наш саговорник, има право да верује да ако испуни здравствене, еколошке, урбанистичке и друге услове- може да добије експлоатациона права. Укратко, ако Србија каже да је не интересује елаборат Рио Тинта и да просто не жели рудник литијума у Подрињу - то би значило да су изневерена "оправдана очекивања инвеститора", што значи да ће арбитража сигурно пресудити у њихову корист.
"Ако Србија каже да не може да се копа, они постављају питање зашто су им уопште и дата истражна права. Они су привредни субјект, нису научна институција, нису они (Жак Ив) Кусто који истражује морске дубине. Они се баве профитабилном делатношћу", илуструје Павловић.
Држава би зато требало да води рачуна и да избегне све што би могло да изгледа као забрана експлоатације литијума која није заснована на агрументима да је то штетно по здравље и да је опасно.
"Ако докажемо да инвеститор није у довољној мери доказао да није опасно и штетно по здравље, онда је то у реду и Србија добија на арбитражи. Али, ако кажемо само да не дамо, постоји Међународна конвенција која штити инвеститоре и на основу ње и арбитража која одлучује о таквим стварима, и на њој 'Рио Тинто' сто одсто добија. Износ који би 'Рио Тинто' у том случају добио сигурно није мањи од наших укупних златних резерви", истиче Павловић.
Илустрације ради у државном сефу тренутно је око 46,5 тона злата укупне вредности око 3,2 милијарде евра.
Таква наплата би, према речима нашег саговорника, за ову компанију била "најбољи посао на свету".
"Људи који заговарају варијанте 'Марш са Дрине', 'ми смо мала земља да би се овде копало', 'нећу да чујем за то', 'мора да се забрани'… желе најбоље и забринути су. Али без доказивања у даљем поступку да је ископавање литијума штетно, они раде за интерес 'Рио Тинта'. А њихов највећи интерес је да нас добију на арбитражи без икакве експлоатације и тако зараде отприлике на нивоу који би у најбољим условима зарадили за 15 година", тврди Павловић.
Шта је онда "лек" односно, како да се Србија изађе из "кола" у коме више не би да игра?
"Када 'Рио Тинто' да елаборат, Србија мора да иде у 'ситна цревца', и својим елаборатом побије њихов. На пример – ако они кажу да ће неким мерама спречити неку штету, Србија мора да докаже да то није тачно, и због чега није тачно. Мора се доказати да они нису доказали да ископавање није опасно", истиче наш саговорник.
Две су, каже могућности да се Србија заштити. Мајка фирма "Рио Тинто", а никако не "Рио Тинто Сава експлорејшн" (која како каже наш саговорник данас постоји, сутра не постоји) Србији треба да гарантује за случај штете - или корпоративном гаранцијом или уплатом новчаног обезбеђења на посебан рачун.
"Ако у папирима изгледа као да је све у реду - мора се поставити питање да ли је 'Рио Тинто' спреман да уплати значајну количину новца, односно на пример, две или три милијарде долара, на рачун са кога ми можемо да га користимо ако за десет година дође до неког проблема. Ако они нису спремни да то ураде, значи да знају нешто више од нас, а нама тврде да се ништа лоше неће догодити. А ако се неће ништа догодити, у чему је онда проблем", пита Бранко Павловић.
Саговорник РТ Балкан закључује истичући да све изјаве, и "Рио Тинта" и свих других, треба посматрати "из угла грађења случаја за неку будућу арбитражу".
"Треба им дозволити да на РТС изнесу све информације, омогућити да им елаборат има детаљну анализу и широку јавну расправу, јер у супротном, имаћемо проблем кад дође до арбитраже. Морамо имати фер однос према неком ко хоће да експлоатише, како бисмо могли на арбитражи да кажемо: 'нисмо им дали да експлоатишу, јер је то ризично, а то се доказало у једном фер процесу'", закључује економиста Бранко Павловић.
