Зорица Томић у Релативизацији: Политичка коректност је измишљен термин, софистицирани облик цензуре

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с професорком комуникологије и културологије на Универзитету у Београду Зорицом Томић о томе шта значи бити успешан комуникатор, утисцима о дебати Камале Харис и Доналда Трампа и какве проблеме у комуникацији доносе интернет, глобализација и криза англосаксонског света.

Поводом њене девете књиге "Преживети хаос - филозофски водич кроз вештину комуникације" која ускоро излази, Томићева, која је по образовању филозоф, објашњава да иако делује као да сви знамо да разговарамо, питање у чему се састоји вештина комуникације остаје једно од најтежих.

Постоје ли добри комуникатори - лажови?

"Да бисмо разумели најкомплекснију могућу ствар, а то је комуникација међу људима, морамо да имамо и филозофски приступ, односно морамо да разумемо да је испред нас друга особа, други субјект. Није ствар само пуке размене, већ морамо да се питамо шта је то што се размењује, шта то ми хоћемо једни од других, одакле уопште та потреба да било шта размењујемо", објашњава гошћа "Релативизације".

Како додаје, ми сви живимо у једној стварности која нам је заједничка, али је различито примећујемо и описујемо, и можда најважније - другачије је вреднујемо.

"Ако се руководимо логиком мог омиљеног филозофа Сократа, нема ничега изван разговора. Цела идеја је код Сократа јесте да морамо да имамо три једноставна оријентира: да настојимо да говоримо истину, да настојимо да наш говор или интервенција у току нечијег излагања нешто доприноси дискусија и трећа, и не мања ствар, јесте да будемо добронамерни. Такође је важно да не третирамо другу особу са ниподаштавањем, него да верујемо да смо на заједничком послу", каже она. 

На питање како то да широм света имамо савршене и изузетно успешне комуникаторе који нити говоре истину, нити су нарочито добронамерни, Томићева наводи да се морамо запитати како разумемо успешност.

"Ако је успешност то да они своју агенду и целу идеју доврше до неке тачке која може да се квантификује, онда океј. Али да ли ће свако од нас помислити да је тај квантификовани, измерени успех стварно неки успех. Оног часа када политика постаје јавна ствар, гладијаторска борба, када ми прстом некоме продужавамо живот а некога осуђујемо на смрт - онда је то позориште. У позоришту мора да постоји маска, нешто што није нужно ни племенито ни добро ни истинито", сматра Томићева.

Да ли су, на пример, Емануел Макрон, Доналд Трамп и Александар Вучић успешни људи то је велико питање, додаје.

"Успешни су у намери да дођу на власт, а да ли су успешни у вођењу своје политике, то је друго питање. То важи за сваког политичара. Категорија успеха је јако релативна, она је културно зависна, а има и неку моралну конотацију", поручује професорка комуникологије, која је својевремено била и амбасадорка Србије при Унеску.

Шта су о њој откриле депеше "Викиликса"?

Љиљана Смајловић је подсетила на то да се у депешама "Викиликса" може прочитати како је амерички амбасадор при Унеску о њој писао да је рекла који су њени циљеви, између осталог заштита српских културних добара и цркава на Косову, на шта је он писао "као што видите ово је све тачно супротно ономе што ми овде покушавамо да урадимо". 

Томићева је, према речима новинарке, једна од ретких која је и јавно и иза затворених врата говорила исто, за разлику од многих других о којима читамо у Викиликсу.

"Ја сам била експонент државе Србије и радила у складу са инструкцијама које сам добила. Вероватно сам, као и многи други, улагала додатну енергију. Србија је била успешна у својој намери да спречи нека неприлична дешавања, у намери да уђе у комитет за светску баштину итд", наводи Томићева.

О политичкој коректности и дебати Харисове и Бајдена

Говорећи о диктату политичке коректности на Западу, она истиче да је у питању измишљени термин који заправо означава најсофистициранији облик цензуре и својеврсну "реализацију дистопијског Орвеловог сна".

"Цела прича о политичкој коректности није ништа друго до нека врста диктата који је ушао у поље друштвене комуникације. Имамо пословицу 'што га више притискаш, то више одскаче'. Ако имамо обавезу да комуницирамо на одређени начин, природно је да макар говор, који је најслободнија ствар, хоће да изађе, да не буде у каналу у који нас терају.

Осврћући се на ТВ дуел пред америчке председничке изборе, Томићева наводи да је систем дебата на телевизији "гладијаторски систем".

"Харисова је више нападала Трампа него обрнуто. По мом мишљењу аргументација коју је износила Камала Харис, иако делује бомбастично, није толико релевантна"., наводи она, додајући да је, "из перспективе комуниколошке анализе, Трамп деловао аутентичније, за разлику од ње која је деловала као да је попила пилулу од које ће да ради тачно оно што треба". 

Професорка комуникологије сматра да је у дебати био успешнији Трамп, будући да је био уверљивији. 

Говорећи о свом термину и наслову једне од својих књига "Рашчарани свет", Томићева је објаснила због чега је тешко наћи вредносни ослонац у савременом друштву.

"Живимо у доба хаоса, информатичког хаоса. Ја то зовем ластиш релативизације. Тамо где су оборени ауторитети и све вредности на које смо рачунали. Неке вредности су опозване, а милион нових се појавило. Сада у шуми тога свега и свачега човек не зна да се оријентише. Вредности се нису урушиле, већ су маргинализоване зато што нам се стално производе нове", наводи она.

То је криза англосаксонског света и његове доминације, слаже се саговорница са Љиљом Смајловић. 

Када је политика прешла у медије, тада је почела спектакуларизација политике и то је проблем, наводи даље Томићева објашњавајући зашто данас сведочимо само "гладијаторским" политичким борбама, без Сократовог "трећег пута" који подразумева идеју да се у разговору заједнички дође до тачке слагања. 

"Категорија јавности је с појавом интернета разорена. Ми немамо јавност, већ имамо милијарде мини-јавности. Политика је полако декомпонована и разорена. Интернет је донео кризу ауторитета знања", додаје гошћа "Релативизације" наводећи да данас због тога на друштвеним мрежама "имамо разуларену комуниколошку праксу" препуну говора мржње.

Како је истакла, дискурс о томе да ли жена треба да буде на челу државе је само "лажна дилема".

"Потпуно је свеједно да ли је на челу мушкарац или жена, црнац или белац... То је лажна дилема која служи само једној ствари: да нас подели и потврди неку парадигму која је очигледно на ивици да се расклимата. Потпуно је беспредметно данас бавити се тиме да ли је жени место у јавном животу", поручује Томићева.