РТ Балкан на Светој Гори: Држава без војске, молитва без престанка и смрт без жалости

Док се у бројним страним и домаћим медијима расправља о намери да се монаси из манастира Есфигмен на Светој Гори иселе због непослушности васељенском патријарху Вартоломеју, екипа РТ Балкан боравила је на овом светом полуострву и уверила се у речи Светог Владике Николаја да је ово полуострво "царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка и смрт без жаљења".

Само укрцавање на брод у луци Уранополис (небески град), која се налази на самој граници са монашком републиком Светом Гором, последње одредиште до ког могу да дођу и жене, мирисало је на спокој и сигуран знак да смо на добром путу. Палуба препуна монаха, цивила ходочасника, робе...

Галебови испрате сваки полазак и долазак, добијајући по који комад хлеба.

Своје ходочашће екипа РТ Балкан је започела у грчком манастиру Симона Петра (Симонопетра), а пријатељство са манастиром Ормилија на Ситонији, метохом ове светогорске светиње, највише је заслужно због чега је боравак трајао два дана, што није уобичајена пракса.

Познанство са монахињама из Ормилије, међу којима је и једна Српкиња и друга која одлично зна српски језик, учинило је да наша екипа "по хитном поступку" добије дозволу за боравак у Симонапетра.

Везе са Србима -ктитор Јован Угљеша

Осим монаха Симона, по коме је светогорска светиња добила име, који је у 13. веку основао манастир, други ктитор је деспот Јован Угшеља Мрњавчевић, који је владао Серском облашћу, у чијем саставу је била и Света Гора. 

Угљеша је 1364. године послао свог духовника Јефтимија са новцем за проширење конака и куповину имања за манастир на Светој Гори и изван ње. Сава Хиландарац је забележио легенду да је деспот једном сањао како ће му ћерка оздравити од падавице ако се за њу буде молио отац Симон. Као се то и десило богато је даривао манастир "златом и имањем, и беше му у своје време највећи добротвор".

Историја бележи да се после Угљешине погибије у Маричкој бици, његов најстарији син Јован замонашио у Симонопетри, где је до смрти био баштован. Тек се, каже, на самрти сазнало да је монах Јоасаф био уствари син деспота Угљеше.

Симонопетра је најоригиналнија и неимарски најсмелије изведена монашка грађевина на Светој Гори. На врху 230 метара високе литице, која се успиње над морем, са својих седам спратова она изгледа као чардак ни на небу ни на земљи.

Међу симонопетријским монасима је и један Србин, отац Јован, који је указао част нашој екипи духовним разговорима, откривајући нам да су службе и послушања једина окупација братства овог манастира, који је надалеко познат и по византијском црквеном појању.

Припала нам је и част да се поклонимо и светињама по којима је манастир познат - честица Часног Крста и рука Свете Марије Магдалене.

Када на Светој Гори падне мрак, црнило мора дође до изражаја, а звезде буду једини извор спољне светлости, одједном ниоткуда почиње завијање шакала, које је у неколико наврата трајало и дуже од пола сата. Како су нам рекли монаси, шакали се понекад приближе до зидина самог манастира, али су веома плашљиви и беже на пљесак руку.

Неки од старијих монаха ове светиње су посећивали Србију и упознали Светог аву Јустина Поповића, а почивше владике Амфилохије и Атанасије су били њихови чести гости.

Сви путеви воде у Хиландар 

На Светој Гори као да не постоји време, већ само сати хода од манастира до манастира и звук клепала које позива на богослужење које траје од кад је Хиландара.

После дводневног боравка у Симонапетра и позива да у будућности будемо опет њихови гости, пут нас је одвео до највеће српске светиње – манастира Хиландар, саткан од векова и за векове.

Срби за Хиландар кажу да тамо нико није гост, већ су сви домаћини и да обнављајући га, обнављамо себе, подижући га из пепела, себе подижемо за вечност.

Трагова од катастрофалног пожара који је захватио Хиландар 2004. године, све је мање. Изграђен је нови конак, у коме нема места ни игла да падне од ходочасника који током целе године хрле у ову светињу.

У хиландарском мраку, када само три сата иза поноћи почињу службе, човек види Георгија Хеландариоса (по коме је манастир добио име), види Светог Саву који са оцем Стефаном Немањом преноси заветну поруку да веру не остављају, да чувамо свој језик, јер када сачувамо језик, сачуваћемо и веру и државу и српски етос.

Подижући цркву на рушевинама старе, Свети Сава је засадио је чемпрес и ископао бунар. И дан-данас чемпрес рађа и мирише, а бунар је пун воде. Има још чемпреса Света Гора, али овај, уз саму хиландарску цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице – храм је за себе.

Лоза Светог Симеона, самоникла на месту где је отац нације предао душу Богу, и даље рађа. Клонула, отежала, али рађа и храни своју духовну децу широм света за утеху и наставак потомства.

Међу многобројним светињама које Хиландар чува доминира икона Тројеручица, окићена небројаним даровима (у виду златних и сребрених плочица) захвалних људи због чуда која им је учинила. Готово да јој је тешко и прићи од поклона. Тешко је и не пасти на колена пред Њом.

Обавезан део посете овој српској задужбини јесте шетња до пирга Светог Василија смештеног на обали Егејског мора, на три километара од Хиландара. А на том земљаном путу најпре се наилази на капелу посвећену догађају када је Тројеручица дошла на магарету из Србије. Потом следи крст цара Душана, где су га дочекали монаси и маслина коју је засадио, а која и даље рађа, као и виноград краља Александра Обреновића, који такође даје плодове.

Потом следи долина чемпреса која води у Савино поље, где су манастирски виногради. Није ли ово божанска нит - све у Хиландару и око њега рађа вековима.

Надахнути вековима утканим у пирг, крећемо пут манастира Есфигмен земљаним путем. После двадесетак минута хода наилазимо на ово "тврдо духовно утврђење" на чијим зидинама стоји натпис "Православље или смрт", који указује на ревност коју тамошњи монаси гаје одупирући се екуменистичким превирањима са Фанара.

Сам прилазак манастиру одаје утисак изоловане заједнице. Испред су паркирана манастирска возила без регистарских таблица. Успут смо чули да грчка полиција не дозвољава да им се доставља храна, а прошлогодишњи род маслина им је обран, тачније украден.

Ово све показује веома тешку ситуацију у погледу опстанка светиње и то све због сукоба са Васељенском патријаршијом, који траје више од 50 година.

Нашу екипу на капији манастира дочекала су двојица монаха који су нам тражили диамонитирион , односно визе за улазак на Свету Гору. Упитани смо и да ли смо вакцинисани против ковида 19, јер познати су и по ставу да улазак није дозвољен онима који су цепљени, и верују на реч.

У овој светињи живи више од 100 монаха, и само они знају како живе у духовној и материјалној изолацији, пре свега од стране грчке државе и власти. 

Примљени смо у гостопримници и почашћени ратлуком и кафом, али и кратким разговором са српским монасима, оцем Авакумом и Симеоном.

У манастирској књижари у разговору је провејавало и њихово непризнавање светитеља Грчке православне цркве од времена увођења новог календара, због чега су у сукобу са Васељенском патријаршијом, сматрајући да је тим чином ГПЦ ушла у јерес екуменизма.

Боравећи у Хиландару сазнали смо од добро упућеног ходочасника да је свештено тело Свете Горе одбило захтев грчке полиције да уђу на светогорску територију са оклопним возилима уз прилично мудро образложење да земљани путеви Свете Горе нису прилагођени савременим службеним возилима.

Иначе, почетком августа постављен је цивил као нови гувернер Свете Горе, бивши министар одбране Грчке, генерал у пензији Алкибијадис Стефанис, који је изјавио да ће до новембра ове године избацити монахе из манастира Есфигмен.

Његов претходник гувернер Анастасиос Мицијалис, поднео је оставку, јер није желео да буде укључен у ове послове.

Наш избор

Обнова Хиландара дуга 19 година: РТ Балкан открива детаље које нисте знали о уништењу светиње

Посетом ове три светиње само смо загребали део површине једног света чија посета мења човека. Свет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповедање о светим људима приказивање другачије философије живота. Враћамо се у стварност с вером да ће ови људи издвојити времена и у својим монашким келијама молити се за српски народ, да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена и бити ближи вечности.