Страх од националне читанке: Зашто су Артан и Кренаре, Марија и Светозар, забринули другу Србију

Како деца која тек уче да напишу слово 'А' могу да се упознају са филозофским концептом националног бића, запитао се забринути новинар Н1 у прилогу о националној читанки.

Исто онако како се деца која пишу слово "А", а можда и "Б", упознају са филозофским концептима математике, света око нас, језика, музике, грађанства – примерено њиховом узрасту. И без филозофирања.

У време када је објављен прилог Н1, национална читанка још увек није била објављена, тачније нико није знао шта у њој пише нити када ће стићи у школе, што је констатовано и у прилогу.

Међутим, то што не знамо о чему извештавамо, не значи да не можемо да ставимо наслов: "Национална читанка или 'дресура за то како се постаје Србин'", како је то урадила Н1 у овом прилогу. Јер то је филозофски концепт новинарства, није га тако једноставно разумети.

Аутор синтагме о дресури Срба, саговорник из прилога Н1 историчар Срђан Милошевић упозорио је, без да је иједну страну читанке видео, да се ради о индоктринацији, по логици да све што је српско и национално мора бити такво. Запажено је и да ће "по мишљењу историчара", ова читанка "водити само гајењу осветничке културе у Србији због фрустрација изазваних ратовима деведесетих". 

Сада је национална читанка пред нама, представљена је јавности и према најавама надлежних ускоро би требало да је добију и основци, прваци и другаци, који ће је користити у настави, а добиће је бесплатно. 

Најављујући прилог у којем је о "прокаженој" читанци говорила једна од ауторки Зорана Опачић, Нова С је описала као "уџбеник који је усталасао српску јавност и пре него што је изашао из штампе", за једне "књига за развијање националног идентитета код деце", а за друге "Буквар национализма који ће да идеолошки индоктринира младе нараштаје". 

Одговарајући на новинарска питања о томе како ће на читанку да реагују деца друге националности, да ли је то индоктринација, да ли је читанка политички мотивисана и због чега нам уопште треба ауторка је, између осталог, рекла да се о љубави, разумевању, важности детета и детињства, важности српске културе и отварања ка другим културама, може прочитати на свакој страни читанке.

О каквом се, у ствари, уџбенику ради?

Насловљена "Ризница", национална читанка садржи текстове о народним обичајима, празницима, музејима и библиотекама, породици и азбуци. Ту су затим текстови о природи, ретким врстама животиња и биљака чије је станиште наша земља, као и великанима српске културе, науке и уметности Вуку Караџићу, Доситеју Обрадовићу, Николи Тесли, Надежди Петровић, Стевану Мокрањцу...

Иако је у временима за којима пати велики део оних који се згражавају над српском националном читанком сваки буквар почињао родољубивом песмом и Титовом сликом у колору, то што у овој националној читанци нема ни Марка Краљевића ни кнеза Лазара није било довољно да се "део јавности" не уплаши од индоктринације.

У ствари, ретка, готово једина историјска личност која се помиње у овој књизи, а да није из горе поменутих области, јесте Карађорђе Петровић, на крају уџбеника када се објашњава зашто је 15. фебруар Дан државности Србије.

Посебно поглавље посвећено је Светом Сави, како је од принца постао монах, зашто се слави као школска слава. О Светом Сави деца у националној читанци сазнају да је отварао прве школе, библиотеке и болнице, да је био први српски писац чији су текстови сачувани, али не и да је био утемељивач српске цркве.  

Најмлађи ђаци уче и о националним симболима, како изгледају застава и грб, како се зове химна и која је престоница Србије. 

Национална читанка има и део посвећен народним инструментима, гуслама, гајдама и фрули, као и празницима, Божићу, кад га славимо у Србији, а када славе други хришћани, како се православни хришћани поздрављају о овом празнику, Васкрсу, као и о Рамазанском бајраму и Песаху. 

Представљена национална читанка: "Лепа је земља Србија"

Уџбеник је прошаран дечјим песмицама и одломцима из дела дечје књижевности, од Бранка Ћопића до Игора Коларова и Јасминке Петровић и од Јована Јовановића Змаја до Душка Радовића, Мирослава Антића и Ршума. 

Истина нигде не пише да је Никола Тесла био Хрват, нити на приказу мапе Србије фали Косово и Метохија, што би можда онима који су се усталасали уз Н1 и Нову С било ближе срцу, али нема речи о томе да је приступ био "ексклузиван".

Већ на 22. страни налази се лекција "Разлике нас чине јачим" илустрована разиграном децом, малом и великом, пунијом и тањом, у инвалидским колицима или са наочарима, у мајци са Мики Маусом или дугом.

Наредно поглавље "Заједно у школи" представља школско двориште у којем су Артан, Мојца, Ахмед, Јурај, Михаел, Болек, Мижо, Емеше, Џемиља, Патру, Марин, Кренаре, Јохана, Марија, Светозар... 

У националној читанци у једном од завршних поглавља објашњава се да највећи број становника Србије чине Срби, а заједно са њима у њој живе и припадници националних заједница, па су затим они поређани по азбучном реду: Албанци, Ашкалије, Бошњаци, Бугари, Буњевци, Власи... Украјинци, Хрвати, Црногорци, Чеси и други.

Сваки од тих народа има свој матерњи језик, наводи се у националној читанци и додаје да они имају право на школе, новине, часописе и телевизијски и радио-програм на свом језику. 

При крају читанке, учи се и о томе да Срби живе свуда у свету, као и да где год да живе чувају и негују своју традицију. Српска деца у другим државама школу похађају на језику земље у којој живе, пише у лекцији "Растем уз пријатеље" о Србима у расејању и додаје да зато тамо за њих постоје допунске школе у којима уче српски језик.