Словенија у Њујорку кука због "рушења међународног права": Бизарна презентација кратког памћења

Словенија није позната као "дипломатска велесила", али је захваљујући протекцији западних савезника и Америке ове године постала не само привремена чланица Савета безбедности УН (СБ УН), већ је током септембра и председавала том телу.

На дневном реду су махом биле теме повезане са конфликтима у свету, пре свега у Палестини и Украјини.

Говорећи о Палестини, словеначки премијер Роберт Голоб се одлучио за необичан потез – снажно је неколико пута лупио шаком по говорничком пулту када је у Генералној скупштини УН у петак позвао израелског премијера Нетанјахуа да "одмах прекине рат и заустави крвопролиће".

Насупрот томе, Голоб је у име Словеније ватрено подржао сва прегнућа америчке администрације по питању рата у Украјини.

Још бизарније је да је председник словеначке владе у свом говору оптужио Русију да је срушила међународни ред – при чему је сметнуо с ума да је управо Словенија 1998. и 1999. године била нестална чланица СБ УН и тада се жестоко противила свакој осуди незаконитог напада на СРЈ.

Не само то, Словенија је тада, иако није била чланица НАТО-а, отворила и свој ваздушни простор за нападе на Србију из америчке базе у Италији јер су друге суседне земље то одбиле. Тадашњи словеначки представник у СБ УН, касније и председник Словеније Данило Турк, иначе професор међународног права, у то доба је разним "креативним" ескападама оправдавао напад НАТО пакта на Србију односно тадашњу СРЈ, иако се радило о флагрантном кршењу међународног права.

Сада Словенија поступа другачије. На седницу СБ УН је протеклих дана прво довела анонимну Авганистанку, која је оптужила владу у Кабулу за читав низ кршења људских права. Затим је словеначко председништво СБ УН, предвођено премијером Голобом, министарком спољних послова Тањом Фајон и амбасадором у УН Самуелом Жбогаром позвало да говори и "председник Украјине" Зеленски, што је такође против правила деловања тог међународног тела.

Све то је понукало руског представника у СБ УН Василија Небензју да опомене Словенију на очигледно празна обећања да ће "поштовати правила" приликом преузимања председавања, а приде је дозволила наступ 11 земаља које немају везе са Украјином. Због тога је најавио да неће слушати нападе на своју земљу, после чега је руска делегација напустила седницу.

Седницу је даље водио Роберт Голоб који је рекао да су европске земље јединствене у "осуди руске агресије" и да је "лично фрустриран" што седи у сали Савета безбедности "који није способан да утиче на највећи регионални рат нашег доба".

Голоб би можда био још више фрустриран када би се бар на тренутак присетио да највећи словеначки савезник у НАТО-у, Америка, чије акције и политику Словенија поданички подржава, чак и када је по среди најгори злочин од свих злочина (потпиривање ратова), носи на савести чак 201 рат.

Голоб није доживео ту врсту просветљења, па је самозадовољно распредао како је "Савет безбедности изневерио Украјину"; јадиковање на исту тему закључио је подсећањем да "чак и када су бомбе падале, Украјина није оставила на цедилу међународну заједницу" јер је приликом прошлогодишњих катастрофалних поплава Кијев "послао више од 50 чланова тима за интервенције у ванредним ситуацијама" да помогну Словенији.

"Када је било најважније, помогла нам је Украјина. Словенији је јасно да, ако победи Русија, победиће и кршења Повеље УН. Свет ће бити мање безбедан и сви ће платити цену", истакао је он.

Зато Словенија "не жели да буде део таквог света", па ће словеначки премијер упрети све снаге да спречи да то постане нова нормала.

"Словенија ће бити уз Украјину све док не оствари визију праведног мира, а знамо да ће Украјина бити уз нас ако нам затреба", закључио је.

Подаци, међутим, сведоче да се често иза великих речи, нарочито када је у жижи понашање Словеније као државе, крије обиље лицемерја.

Подсетимо, Словенија је била први пут изабрана за несталну чланицу Савета безбедности УН у периоду 1998-1999. Први пут је председавала Саветом безбедности УН у августу 1998. и новембру 1999. године. У то време је велики војни савез на челу са тада најмоћнијом силом света напао малу државу у Европи кршећи међународно право.

Куба, Белорусија, Кина, Индија, Габон и Намибија и неке друге земље оштро су критиковале незакониту употребу силе.

Дискусија у УН почела је 24. марта 1999. на захтев Русије, да би 26. марта постало јасно да резолуција, коју су предложиле Белорусија, Индија и Русија – није усвојена.

И како је реаговала службена Љубљана када је била нападнута Савезна Република Југославија – без одобрења Савета безбедности УН? Да ли је и тада представник Словеније упозорио да је "јасно да ће, уколико победи НАТО, победити и кршења Повеље УН" и да ће "свет бити мање безбедан и сви платити цену"?

Је ли словеначки представник у УН истакао да Словенија "не жели да буде део таквог света који крши Повељу УН"?

Одговор је: Не, није. Било је сасвим обратно – Словенија је у расправама у Генералној скупштини УН доследно подржавала агресоре (САД и НАТО), иако тада није била део америчког војног пакта у који је ушла тек пет година касније.

Словенија се противила осуди агресије на СРЈ, гласала против усвајања резолуције С/1999/328 и упорно оправдавала бомбардовање Србије.

Данило Тирк који је у доба бомбардовања Србије био на функцији словеначког амбасадора у УН, тада није оставио сумњу у словеначке дупле аршине, рекавши:

"Тачно је да се сила понекад користи иако нема експлицитну основу у резолуцијама Савета безбедности. То није новина. Можда се то разликује од савршеног света који би свако желео да има, али је део реалног света."

Када је Русија покренула посебну војну операцију ниједном представнику "Колективног запада" није пало на ум да каже ишта слично попут Тирка далеке 1999. А Тирк је тада отишао још даље, па је тврдио да је "одговорност за мир, истина, примарна, али не и искључива одговорност Савета безбедности".

Тако је правдао војну акцију НАТО-а у случају да Савет безбедности УН буде "блокиран" или због разлика у ставовима не донесе одлуку о ратном походу Запада на СРЈ. Уз то је истакао да је СБ УН више пута оћутао приликом интервенција "регионалних" организација (на пример НАТО-а), отуда не треба да таласа ни када је на мети Србија.

"Употреба силе од стране владе у Београду против цивилног становништва створила је услове због којих је била актуелна војна акција неизбежна. Волели бисмо да такву војну акцију у потпуности одобри Савет безбедности, али то није било могуће... У садашњим околностима, важно је схватити да Савет безбедности у складу са Повељом има главну, али не и искључиву одговорност за одржавање међународног мира и безбедности", рекао је 1999, на почетку бомбардовања СРЈ, словеначки представник у СБ УН Данило Тирк, подвукавши да ће Словенија гласати "против" резолуције која би захтевала хитан прекид агресије на Србију.

Другим речима, Словенија је здушно бранила НАТО када је бомбардовао Србију, и пропагирала став да у одређеним случајевима "хуманитарне кризе" државе имају одрешене руке да саме интервенишу са својом војском. Две деценије касније, у примеру Украјине, Словенија и други амерички сатрапи у западном војном пакту заборављају прокламације којима су бранили бомбардовање Србије.

Зато, када данас представници Словеније и других држава ЕУ и тзв. Запада зборе о Украјини, сустижу их и демантују – сопствене речи и њихова никада заборављена (не)дела.