Србија и Балкан
Буркина Фасо: Земља у срцу нове афричке револуције
Вести о збивањима у Буркини Фасо су изузетно важне, зато што представљају јасан политички симбол жеље читаве Африке да изађе из предугог ропског стања покорности Западу, сматра италијански политички писац Андреа Марћиљано
Власти Буркине Фасо и Ирана потписале су меморандум о разумевању у области цивилне нуклеарне енергетике, саопштила је Информативна агенција Буркина (АИБ).
Овим документом је предвиђена сарадња у области истраживања и реализација заједничких нуклеарних пројеката Буркине Фасо и Исламске Републике Иран.
Друга, ништа мање важна вест, јесте да је Буркина Фасо национализовала два највећа рудника злата, која су до сада била под контролом британске компаније.
Зашто се ове вести не могу наћи у великим западним медијима, пита се италијански политички писац Андреа Марћиљано на порталу "Електомагацине", већ се, евентуално, преносе по малим сајтовима на интернету?
За Италију и читав Колективни запад далеко су важније другачије вести, као што је "подршка контроли рађања", или тема "родне равноправности". Уз њих се провлаче очигледно лажне вести о ситуацији у Украјини, о наводним украјинским успесима у Курској области и веома искривљена слика о геноциду који је починио Израел над Палестинцима у Појасу Газе.
Ипак, вести о збивањима у Буркини Фасо су изузетно важне, сматра италијански писац, зато што представљају јасан политички симбол жеље читаве Африке да изађе из предугог ропског стања покорности Западу.
Пре петнаестак година, италијански писац Марко Кочи је написао књигу "Африка: Заборављени континент", коју је данас готово немогуће пронаћи у Италији. Требало би је, додаје Марћиљано, изнова и веома пажљиво прочитати, јер је Кочи предвидео оно што се данас дешава, а то је неповратна криза европске и западне премоћи над Африком.
Ново буђење Африке
Као велики африканолог, Кочи је наслутио ново буђење "црне Африке", почев од Буркине Фасо, где је, упркос бруталној репресији западних сила, сећање на Томаса Санкару, бившег председника ове земље, и даље веома живо.
Данас овом афричком земљом влада капетан Ибрахим Траоре, који је 30. септембра 2022. постао најмлађи председник државе на свету. На власт у афричкој држави Буркина Фасо дошао је државним ударом, којим је свргнут Пол-Анри Сандаго Дамиба.
Његови противници са Запада сместа су оптужили Траореа да не поштује "демократију" и "демократске процедуре". Како је неко приметио, демократија је чудна реч, којој свако даје другачије значење – оно које му одговара. У ствари, и његов претходник председник Дамиба је на власт дошао државним ударом, али он је био "неупоредиво увиђавнији према захтевима Француске".
На самиту Русија-Африка 2023. године, Траоре је без околишања рекао да народ његове земље безусловно подржава Русију.
"Народ Буркине Фасо подржава Русију у намери да спроведе Специјалну војну операцију. Будите сигурни да вас наш народ подржава и да подржавамо вашу владу", рекао је на сусрету у Москви Траоре председнику Русије Владимиру Путину, додајући да је његова земља донела одлуку да се поново отвори руска амбасада, која је затворена још 1992. године.
Неке од последица овог сусрета већ су јасно видљиве: све веће руско војно присуство не само у Буркини Фасо, већ и у читавом Сахелу, као и протеривање америчких и француских трупа. А ово је тек почетак дубоког преображаја подсахарског Сахела па и читавог афричког континента.
Капетан Траоре не крије да се угледа на свог великог претходника Томаса Санкару, који је 1983. изабран за председника Горње Волте. Санкара је 1984. преименовао Горњу Волту у "Земљу честитих људи" (Буркина Фасо) и владао овом земљом све до убиства 1987. године. Иза његове смрти стоје старе колонијалне силе, пре свега Француска.
Као веома млад човек, Санкара је постао болно свестан дубоког јаза који дели сиромашне од богатих. Када је Санкари било свега 11 година, учествовао је у церемонијама на којима су спаљиване француске заставе.
У то време, тврдило се да је Република Горња Волта остварила независност, али се ова, наводно независна држава, одмах придружила "Франсафрик" (Француској Африци), доказујући лојалност бившим колонијалним господарима. Како примећује енглески публициста и мислилац Трој Саутгејт: "Као што смо већ видели из срамне историје и Африке и Азије, 'независност' је и тада, као и данас, била само илузија смишљена да пацификује покрете отпора. Европске силе остављале су за собом покорне марионетске владе, која су наставиле да служе њиховим интересима. Прикладнији термин био би, зато, неоколонијализам. Моћ је остајала у рукама елите, која је одрасла у колонијалној ери."
Велики претходник Траореа: Томас Санкара
Са свега 33 године, председник Санкара је покренуо низ друштвених, еколошких и економских реформи. Његова спољна политика била је усредсређена на највећи проблем Африке: западни империјализам. Санкара је одбијао зајмове организација као што је Међународни монетарни фонд, али је прихватао страну помоћ уколико она није била политички условљена и уколико је подстицала домаћу економију и доприносила циљу: да учини Буркину Фасо што је више могуће самодовољном.
Његова политика укључивала је превенцију глади, аграрну реформу и кампању описмењавања. Санкарини здравствени програми дистрибуирали су милионе доза вакцина деци широм Буркине Фасо.
Иначе, Санкара је на Западу често оптуживан за марксизам. Али, како наводи Саутгејт, чињеница да су Французи оптуживали поједине лидере афричких земаља за "комунистичку субверзију" наводи на закључак да су термини попут постоколонијализма и деколонизације били само део "геополитике обмане" западних земаља 20. и 21. века. Испод ње су се скривали сасвим конкретни, економски и геополитички интереси бивших колонијалних сила.
Буркина Фасо више није изоловани случај
Буркина Фасо постала је део Савеза држава Сахела, коју су званично основали Мали, Нигер и Буркина Фасо 6. јула ове године у Нијамеју. Ово значи истинску прекретницу у политичкој и војној историји не само Западне Африке, као и наставак истинског процеса деколонизације, који је, са мањим или већим успехом, започео још у 20. веку.
Буркина Фасо више није изоловани феномен побуне, као у доба Санкаре, који је платио животом изолацију у којој се тада нашла његова земља. Данас се ситуација у Африци, или оно што се звало "црном Африком", нагло и радикално мења.
Поред Буркине Фасо, из већине држава у региону, попут Нигера, Малија и Чада, шири се револт против бивших колонијалних господара. Како тврди Марћиљано, у току је буђење афричких елита, које више не желе да живе у корупцији док њихов народ живи у беди.
Буркина Фасо данас полаже право на власништво над својим рудницима злата, али то је један само знак да ће ускоро сви, укључујући и неоколонијални Запад, ускоро морати да се баве том "новом, пробуђеном Африком", закључује италијански писац.
