Србија и Балкан

"Релативизација" са Љиљаном Смајловић: Гошћа Марија Стевановић (ВИДЕО)

Гошћа Љиљане Смајловић је наставница из Трстеника којој је 9. новембра ученик измакао столицу на којој је седела, али не и тло под ногама
"Релативизација" са Љиљаном Смајловић: Гошћа Марија Стевановић (ВИДЕО)© РТ Балкан

У петој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је са наставницом из Трстеника Маријом Стевановић разговарала о томе како се осећала 9. новембра када су јој ученици измакли столицу за катедром, да ли су за инцидент крива деца, родитељи, наставници или мобилни телефони, зашто јој је један од ученика непосредно пре инцидента рекао "Па ви сте најјача наставница у школи" и како су деца изгубила појам о томе шта је добро, а шта зло. 

"Дан када се десило нешто што нико није у Србији до тада видео" - тако Марија почиње причу о 9. новембру. Иако јој је ученик измакао столицу на којој је седела, наставила је да држи час јер су је, каже, учили да је час неприкосновен. Више од тога запањује чињеница да јој нико из разреда није пришао, пружио руку, рекао извини.

"То ми није било битно, једва сам чекала да звони и да одем кући", каже Марија.

Филм који је заледио пола Србије 

Када је син дошао из школе и показао јој снимак, схватила је да се половине тога што се десило не сећа. Иако нико не би желео да му припадне главна улога у лоше режираном филму, који је, како сумира Љиљана Смајловић, "заледио пола земље", ауторка емисије се пита да ли би Србија без снимка схватила шта се дешава у нашим школама.

"Да није било тога, била би 'моја реч против њихове'. Да сам нешто урадила, била бих професорка која малтретира децу и не бих прошла некажњено", каже Марија. 

Истиче да никад није осетила непријатељство у том разреду, да су радили у опуштеној атмосфери, а за ученике тврди да нису лоши ни по питању знања.  

Да ли је онда проблем у мобилним телефонима?

"Могу да напишем магистарски рад о томе како се све кретало и како је дошло до тога да они не могу да функционишу без мобилних телефона." 

Упркос свему, додаје да постоји добра употреба мобилних телефона, али да је проблем у томе што ова генерација има концентрацију 15 минута, што су потврдили бројни домаћи и страни стручњаци, а час траје три пута дуже. 

"Њима је телефон једна рука. Ако им узмете ту руку, они постају нервозни", сматра наставница и додаје да би можда помогло веће коришћење телефона и таблета у наставне сврхе.

Наглашава и да је лепо одрастати у малој средини као што је Трстеник и да је, што се тиче овог инцидента: "Трстеник био једногласан, нико није рекао ништа лоше, људи су ми слали поруке, колеге који се исто сваки дан боре са неким видом насиља... Ја сам молила да мој случај остане последњи у Србији, али су људи кренули да пријављују насиље, као да је пробушен неки балон".

Неке коцкице почеле су да се слажу тек касније, па јој је накнадно упало у очи да јој, непосредно пре инцидента, ученик каже: "Па ви сте најјача наставница у школи". По чему? "Вероватно је мислио да ћу ја најбоље поднети ово што је планирао да уради".

Син је желео да иде са њом да се суочи са онима који стоје иза овог поступка, али није дозволила и истиче да му је захвална што је показао како га ја она васпитала, јер је наставио нормално да иде у школу и да се бави спортом.

Питање је од милион долара

Један отац ју је звао одмах да јој каже "испеглаћу ја то". Да ли је то отац који је навикао да за сина "пегла разне ствари", пита се Љиљана Смајловић, да ли то потиче из породице и шта се то дешава у породици пошто имамо све више насиља?

"Моји родитељи никад не би звали некога да кажу "ништа не брините, ја ћу то све да испеглам", изговара ауторка реченицу са којом би се сложили многи који читају ове редове. Неко каже да је школа за све крива, јер нема више ауторитета, а психолози тврде да малтретирана деца долазе у школу и малтретирају друге.

Дакле, ко је крив?, питање је од милион долара на које последње две недеље покушава да одговори цела Србија. 

"Ово је системски проблем, и траје годинама", објашњава Марија. "Открили су телефоне у петом, шестом разреду кроз игрице, а онда им се деси локдаун, што је био шок за њих... Умрежавају се, играју игрице, губе појам о стварности, о добру и злу, навикли су да буду слободни више него што би требало."

Додаје да сви осећамо последице локдауна, јер су нам утерали страх у кости и наводи речи стручњака да се "свака велика промена у друштву прво показује у школи". 

Једногласна одлука

Родитељи могу да буду кажњени по закону ако деца крше правила у школи, али је то тешко доказиво. Са друге стране, као разредни старешина, у сталном је контакту са родитељима, тврди да они имају већи увид него пре шта се дешава у школи. Од свог виђења наставничке професије не одустаје, чак ни после немилог догађаја. 

"Моја мисија није само да их научим енглески, већ да их спремим за стваран живот који их чека. То је улога просветних радника". 

Седница наставничког већа на којој је одлучено да се два ученика искључе из школе (трећег је отац сам исписао) је била бурна, јер су емоције биле јаке, а колеге једногласне у овој одлуци. После свега, ипак је договорено да се не враћа у ово одељење.

"У том одељењу нико није стао да пита да ли сам добро... Нико од ове тројице се није извинио", каже Марија, али додаје да ни они нису разумели шта су урадили.

"Ово је 15 дана горке славе за мене, а верујем да ни њима није било лако, јер ту су притисци медија, навођење њихових иницијала, то је мала средина, свако зна о коме је реч. Свима нама фали још мало свести и зрелости, да преиспитамо шта се десило, мени је дуго требало, а верујем и њима. Са њима неко треба да поприча да види да ли у њима постоји свест о томе шта је добро, шта је лоше, јер у игрицама убити човека је сасвим нормално."

Запањује чињеница да о свему ипак говори без горчине, али додаје да је тражила помоћ, ишла на терапију, јер је у питању стрес који човек не може сам да издржи. "Мало сам плакала, али нисам пуно, јер бих онда сажаљевала себе. Плашила сам се да изађем из стана, али сам то превазишла, саму себе сам терала, мало по мало сам успела".

"Нама су још на факултету објашњавали да то што се дешава не прихватамо лично, јер то није бунт против човека који долази у учионицу, то је бунт против ауторитета, који деца све мање трпе, то није бунт против мене лично."

И даље тврди да је Трстеник предиван град, ушушкан.

Њена ћерка и даље жели да буде професор. 

Злочин и казна

И даље тврди да није све у "злочину и у казни" о којима је Достојевски писао два тома, јер има још доста тога што се дешава после. Шта се онда ставља на кантар у овим моментима, док се сви врте само око злочина и казне?

Можда, како закључује Љиљана Смајловић, сваку ствар у животу меримо по томе можемо ли да изађемо бољи и јачи из тога.

Мерено на том кантару, Марија Стевановић је победила, јер измакнута столица бацила је на под не њу, већ цео систем, душтво, школство, породицу и оне који су то учинили. 

image