Само што смо хрватског председника Зорана Милановића "прихватили" као "Зокија Србина", након што је признао да је Косово отето Србији, испливале су нове "информације", тачније тврдње његових политичких противника да је у питању ни мање ни више него руски човек. Пленковић је Милановића оптужио за заступање руских интереса, а председник парламентарног Одбора за унутрашњу политику и националну безбедност опозиционе СДП Ранко Остојић затражио је од хрватске тајне службе (СОА) да провери Милановићеву "руску везу".
Милановић се додуше већ сам одредио, као унук једног деде партизана, и другог деде усташе (у ово друго му, многи нису поверовали), али премијер Хрватске и његов опонент Андреј Пленковић инсистира на својим тврдњама и као доказ председниковог (про)руског идентитета наглашава чињеницу да је реч о једином европском лидеру који се ниједном у протекле две деценије није срео са Зеленским.
Мистеријом "чији је Милановић" заправо је кулминирала вишенедељна препирка између двојице хрватских званичника око тога да ли војници "лијепе њихове" треба да иду у мисије подршке Украјини. Милановићев је став да, док је он председник Хрватске, Пленковић о томе практично може само да машта, јер он неће дозволити учешће државе у мисијама које је гурају у рат.
А Милановић би, о војсци, ако је бар гледати по његовој биографији, требало да зна више од колеге премијера. За разлику од Пленковића који је војни рок избегао наводно због анемије, Милановић је носио униформу, док су, како је сведочио, у војсци с њим били људи који су "имали диоптрију као Гавриловићеве паштете", јер нису имали "опаку везу" попут Пленковића.
Свађе између двојице хрватских лидера заправо су постала свакодневица у тој земљи, а "бисери" које испаљује хрватски председник добили су и посебан назив – "зоранизми".
У анале су већ ушле увреде које је Милановић смислио на рачун свог ривала – "пламени јазавац, пузајући државни удав и краљ лопова". Колегу зна да назове и нилским коњем који тако зна да се нечега "ухвати као луда Мара, и не престаје", a за Устав земље каже да се "може третирати као млевено месо". ХДЗ је, тврди он, "залепљен на Удбу као жвакаћа гума на плочник колодвора у Загребу у сред летње жеге. То се разђапало доле и тај смрад долази већ 30 година".
Такав, контрашки курс, Милановић је зацртао још одавно, када је, по доласку на власт, рекао да се неће појавити "као Бог из машине, као велики драги вођа и решавати проблеме у критичним тренуцима". Знао је још тад да мора "поспремити неред стар 20 година", те да је то чак и за многе "паметније типове" од њега "велики залогај".
"Ја одговарам искључиво хрватским људима, а не Вашингтону и Бриселу – тако ће и остати", јасан је Милановић и ових дана док одбија Пленковићево удварање Европској унији, укључивањем у антируске иницијативе. Зато и не чуди што Пленковић вади "тешку артиљерију" и оптужује га за оно, што је по његовом и мишљењу његових бриселских савезника најгоре – бити руски човек.
Милановићева луцидност, међутим, чини га знатно популарним и у Хрватској, па и у Србији. Не може да нам не буде симпатичан када цитирајући "Горски вијенац" у Црној Гори, између осталог, поручи да јој Србија није претња. Или кад оштро критикује владу премијера Андреја Пленковића због усташког поздрава, обележја и усташких песама уочи и на концерту Марка Перковића Томпсона у Имотском, на дан обележавања годишњице "Олује". Много нам је мање драг кад се присетимо да обележавање прогона Срба назива "данима поноса и славе када обележавамо величанствену победу и слободу коју су нам донели хрватски бранитељи".
Док велича "Олују", Милановић тврди и да "Срби и даље лупетају о етничком чишћењу у Хрватској, геноциду". Зна да Србе назове и "опанчарима" и "шаком јада".
Ипак, каже да је његова земља на противуставан начин била коспонзор резолуције о Сребреници, јер је процес одрађен њему иза леђа. За Мајке Сребренице каже да су политичка организација, и доводи у питање тврдње о наводном геноциду.
"Како ћемо то квалификовати, ту за мене није задња реч неколицине судија који су у том предмету судили. Морам да питам Јевреје којих је убијено шест милиона, и Тутсе у Руанди којих је за месец дана умлаћено 800.000 и Србе који су страдали у Јасеновцу на десетине хиљада и пет до шест хиљада младих мушкараца који су убијени око Сребренице у покушају да се пробију кроз српски обруч", навео је Милановић својевремено.
Милановић тако једног дана тврди да је "Косово" анектирано, другог дана позива на његово признање. Суђење Додику назива "покушајем Американаца и Енглезића да га униште", а Вучића оптужује да води "купусару од политике", јер не може да се одлучи да ли ће бити проевропска или проруска.
За сопствену државу тврди да је "дно Европе".
"Бугарска је једино лошија од нас и свако јутро молимо Бога да јој се ништа не догоди да има ко да буде последњи", каже Милановић, који повремено почасти државу и епитетима "13. прасе Европске уније" и устврди да Хрватску овај европски блок третира "као да смо ретардирани".
Зато и не чуде његове изјаве да није обавештен да је Хрватска у рату са Русијом, да је то што је Украјини додељен статус кандидата за чланство у Европској унији ужасан виц, а сама Унија "несрећан и никакав" савез. Оно што "радимо Русији као Колективни запад", према његовим речима "дубоко је неморално".
"Сједињене Америчке Државе и НАТО учествују у посредничком рату против Русије на територији Украјине. Зато не видим смисао увођења санкција Русији", тврди Милановић, кога поједини западни медији називају и "балканским Трампом", а ривалски ХДЗ "Кремљенком" због оваквог односа према Москви.
Председник Хрватске се после изјаве да Украјини није место у НАТО-у нашао и у бази података на украјинској екстремистичкој страници "Миротворац", која објављује личне податке, како они кажу, непријатеља Украјине.
За њега је на том сајту наведено да је "саучесник руских освајача, дистрибуира кремаљску пропаганду, учествује у информативним специјалним операцијама Кремља и подржава и оправдава руску агресију на Украјину".
Ако би укратко требало сумирати Милановићеву политику према ЕУ и према Русији, али и његове изливе који варирају од србомрзачких до србофилских – могли бисмо искористити његов израз да је опишемо – политичка купусара.
Јер ту, заиста, нема чега нема – а све шокира – и то највише хрватске западне савезнике.
А, на питање да ли је хрватски председник руски, српски или пак хрватски човек – он је сам још одавно одговорио.
"Хрват за мене није питање крви, него питање избора", рекао је Милановић, који изгледа сваког јутра наново бира шта ће бити.
У сваком случају док овако броди хрватском политиком – тешко да ће му се остварити стара жеља – "кад једном одем с власти, желео бих да ме људи не памте ни по чему".