Можда јесу научили црногорски, али се од српског одучили нису. Колико год они уместо песме "Јачи смо од судбине" певали "пјесму" "Јачи смо од Србије" и додавали квачице не би ли азбуку подигли на 32 слова - језички инжињеринг који је годинама у Црној Гори спроводио Мило Ђукановић није баш најбоље прошао.
Видело се то и ових дана са објављивањем резултата дугоочекиваног пописа који је показао да у држави, у којој су они који се изјашњавају као Црногорци – већина – већина становништва заправо и даље користи "омрзнути" српски језик.
Српским језиком у Црној Гори прича 43 одсто грађана, што показује да и они који су, вероватно због деценија пропаганде почели да се изјашњавају као Црногорци, ипак нису успели да забораве језик којим су говорили до 2007. године, односно до проглашења независности. Црна Гора и даље је једина земља у Европи у којој "матични народ", односно Црногорци чине мање од половине грађана, и у којој већина становништва не говори језиком који има статус службеног.
"Резултати пописа указују на структуру друштва коју оличава тридесетогодишњи режим доскорашњег црногорског председника. Јер, основна подела коју је он устројио, на дубоким засадима комунистичке диктатуре, почива на супротстављању Срба и Црногораца", нагласио је професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар.
Он је навео и да би компромис који мора бити постигнут у тој земљи, морао да подразумева најдуже употребљавани назив језика у Црној Гори - српски језик.
"Тако га и данас зове највећи број грађана Црне Горе", нагласио је.
Зато и не чуди што је српски део заједнице у овој држави већ најавио покретање иницијативе за враћање језика у службену употребу.
Како је српски постао црногорски
"Све је то кренуло од комунистичке приче о стварању комунистичке нације која је морала да има своје носеће параметре- то је у основи идеолошка конструкција и то је све потпуно јасно. За оне који то разумеју је заправо јасно, а за оне којима се манипулише, они улазе у те авантуре не знајући које би то последице могло да има за Црну Гору. Језик је најстарија институција, језик најдубље памти- с језиком није лако. То је насиље и над живим људима, али и над језиком", објашњава за РТ Балкан књижевник из Подгорице Милутин Мићовић како је текао процес одучавања од српског језика.
Јер тих година, када су Београд у Црној Гори учили да гледају као "иностранство", Мило и нација "милогораца" коју је у то време покушавао да "породи" – хтели су тек да се квалификују за нацију, али су им за то били потребни и црква и језик. А онда су створили и једно и друго.
И иако секира јесте постала шјекира, председник Мило је постао предшједник – црногорски језик, упркос "трудовима" његовог главног идеолога "првог професора црногорског језика у историји" Аднана Чирагића – и даље се није примио као нешто одвојено и другачије од српског језика.
"Овде се ради о преименовању српског језика, јер осим српског језика, нема другог, гледамо ли лексички, историјски, кроз ауторска дела…Истински језик у Црној Гори којим говоре и Срби и Црногорци је само српски. То је све једна политичка прича и на политичкој јавни, а лингвистички и кад је реч о памћењу, све је јасно", оцењује Мићовић.
Али, иако је поменути Чирагић професор црногорског постао тако што је студирао на катедри за српски језик, он је ипак генерације Црногораца научио да причају другачије од Срба.
Уместо да кажете "добар дан", у Подгорицу захваљујући његовом залагању, сада не можете кренути а да не знате да кажете бар "добар дан". "Колико кошта лежаљка" у Сутомору се сада мора превести на "колико кошта лежаљка". Постоји чак и читав "Ријечник" који ће вас припремити како да се споразумете са конобарима на Будванској ривијери.
Преводи се чак и Његош, и то у складу са оном мишљу академика Матије Бећковића: "Да је Његош знао црногорски како би тек написао 'Горски вијенац' кад га је на српском овако написао". И то смо, дакле, видели. Превели су дело које смо без проблема читали – и ми и "они".
Како је то Бећковић рекао "да једна књига не постоји у оригиналу јединствено је откриће у писаној историји".
"А, то је утврђено за Горски вијенац, упркос сачуваном факсимилу оригиналног рукописа. И то сто шездесет и три године пошто је објављен. И у међувремену штампан у безброј издања. И преведен на готово све важније светске језике. И пошто су стотине хиљада читалаца, не знајући да није права, ту верзију научиле напамет. Захваљујући том открићу, у наше дане десило се нешто што се у прошлим временима није могло ни замислити. Наиме, тек после превода на јапански Горски вијенац се појавио на црногорском и на велика врата ушао у Гинисову књигу светских чуда", изјавио је тада српски академик.
На тој и таквој конструкцији се, како каже Мићовић за РТ Балкан, прави раздор у Црној Гори, дошло је до великог апсурда, да од једног народа праве два, од једног језика два и од једне културе две различите културе.
"А то само значи да је предвиђено да обе нестану са ових простора".
Чињеница је, међутим, да се неко од Милових инжењера заиграо - видело се то још ономад, када су се Срби у Црној Гори дигли да заштите своје светиње. Исто то показује и најновији попис - Црногорци су, изгледа поново почели да се присећају да су Срби.