Репортери без граница и таргетирање медија: Коме не сметају бомбе, сметају речи

Паралелно са ратовима у Гази и Либану, одвија се и рат против оних медија који нису по вољи званичног Израела. У том сукобу клеветани су, нападани и убијани, новинари и медијски радници највеће арапске ТВ мреже ”Ал Џазира”, а у среду увече израелска војска засула је бомбама телевизију ”Eл Мајадина” у Бејруту.

У саопштењу Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) навеле су да је уништена канцеларија коју користи ”проирански емитер повезан са Хезболахом”, док је либанска телевизија, која је раније евакуисала своје запослене и тако избегла жртве, обећала да ће остати ”посвећена истини усред текућих сукоба”.

Лидер Хамаса Махмуд ел-Мардави осудио је напад на просторије ”Ел Мајадина”, истичући пионирски рад канала у откривању чињеница о рату.

”Канал разбија наративе оних који су повезани са окупацијом, истичући своју улогу као медија који се бори против замагљивања стварности и ширења обмањујућих извештаја”, казао је Ел-Мардави у интервјуу за ”Ел Мајадину”.

Осуда најновијег покушаја израелских снага да ућуткају сваки палестински глас прошла је испод радара организација забринутих за стање слободе штампе у свету и безбедност новинара и медијских радника. Нема реакције њујоршког Комитета за заштиту новинара, ћуте и Репортери без граница (РБГ), удружење које се поноси тиме што има консултантски статус у Уједињеним нацијама и истиче своју посвећеност да помажу новинарима који раде у опасним подручјима.

Као сада запослени у ”Ел Мајадини”, без подршке Репортера без граница (РБГ) остали су ономад новинари и медијски радници Радио телевизије Србије (РТС), пошто су НАТО бомбе у пролеће 1999. на радном месту убиле 16 камермана, техничара, дизајнера програма, монтера, шминкера, радника обезбеђења… Као што данас није вест да је гађана једна телевизија, већ Хезболахово гласило, тако и пре 25 година убиство 16 радника Јавног сервиса није представљало ратни злочин, већ уништавање ”нервног система који Милошевићев режим одржава у животу”.

Док су РБГ у тишини посматрали бомбардовање РТС-а и његове последице, Комитет у Њујорку гласно је одбио да на своју листу убијених новинара и медијских радника уврсти погинуле у Абердаревој. У објашњењу зашто на њиховој листи нема места за раднике РТС-а, користили су се истом оном аргументацијом коју смо чули и у Хашком трибуналу - погинули нису били новинари, а затим и да се новинарима не сматрају припадници медија који су подстицали на насиље.

Убиства у Абердаревој на дневни ред Репортера без граница стигла су када је због смрти 16 радника осуђено руководство РТС-а, односно директор Драгољуб Милановић, јер није учинио оно што је учинио менаџмент телевизије ”Ел Мајадини” - на време изместио запослене. Тако су јуна 2002. изразили задовољство због казне од десет година затвора која је изречена Милановићу и наду да ће ”НАТО сада истражити сопствену одговорност за смрт запослених у РТС-у”. Међутим, до истраге никада није дошло, па је Милановић једини који је одговарао за смрт које су изазвале НАТО бомбе.

Али пре четврт века они Репортери без граница бар су дигли глас јер се у ондашњој Србији страним и независним новинарима бранило да раде свој посао.

"Од 24. марта 1999. затворено је пет југословенских независних медија, укључујући и прослављену београдску радио станицу Б92. Сви српски медији су жртве цензуре. (…) Најмање 80 страних новинара задржано је на саслушању и протерано од стране полицијских снага и српске војске. Репортери без граница прикупили су бројне очевице и извештаје о лошем третману и насиљу над новинарима“, наводи се у једном од саопштења које су 1999. упутили РБГ.

Данас би у рубрику ”Веровали или не” могло да уђе и то да се нису либили да критике упуте на стране адресе због односа према српском Јавном сервису, иако његово извештавање није било по мерама и жељама Запада. Зато сада када од РБГ стиже захтев српским властима да забране РТ Балкан, невероватно звучи податак да су у мају 1999. негодовали због одлуке сателитског оператера Еутелсата да обустави реемитовање РТС-а ”без обзира што се ова станица трансформисала у пропагандно оруђе и оружје режима Слободана Милошевићев”.

Ућуткивање медија за ондашње Репортере без граница било је лош одговор на потребу за разноврсним информација.