Свако кога иоле занима какав је став Српске православне цркве о трансплантацији органа могао је веома лако доћи до те информације, ако не код свог свештеника, уколико га нема, онда сигурно на интернету.
Пре добрих 20 година СПЦ је формулисала свој став којим, под одређеним условима којих се држи и сваки савестан и моралан лекар, поздравља и одобрава донирање органа као изузетно хуман чин. Од тада до данас – ништа се није променило у ставу Цркве према трансплантацији органа.
Кругови којима смета Спасовданска литија на улицама Београда или поштанска марка са Храмом Светог Саве, јер вређају њихова "неверничка" осећања, редовно су највише узнемирени што се Црква не оглашава по овом или оном питању. Зашто СПЦ није осудила насиље над женама, зашто се Црква не оглашава о ископавању литијума, зашто Црква ћути о Косову (и Метохији)...
Таквима је као мелем на рану дошло недавно вајкање министра здравља Златибора Лончара да већ неко време чека одговор СПЦ о питању донирања органа и да разговори о томе са представницима Цркве "малтене уопште не иду". На његову изјаву, ревносни новинар Н1 самоуверено је поентирао: Српска православна црква није изнела званичан став о донирању органа.
Изјава министра здравља била је добар повод и за подгоричку "Побједу" за још један отрован текст на рачун СПЦ у којем се наводи да "питати Цркву, најназаднију социјалну установу, да би држава могла да унапреди прогрес медицине, није толико траћење времена, колико је непотребно државно придавање значаја калуђерима".
Осим што патријарх Порфирије редовно донира крв и позива на акцију добровољног давања крви и своје свештенство и вернике, о трансплантацији органа изјаснили су се Свети архијерејски Сабор 2004. године, затим владика бачки Иринеј, који је поновио став Цркве 2007, али и двојица архијереја који су завештали своје органе.
Владика ваљевски Лаврентије 2011. године потписао је пред камерама донорску картицу.
"Немам имања, немам ништа да оставим ближњима својима, и ако будем могао нечим да помогнем, премда сам у годинама и у мени је све остарило и изнемоћало, драга срца поклањам органе својим ближњима, да тиме нешто и пред Богом заслужим", рекао је тада владика Лаврентије.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, такође, је својевремено 2016. године поздравио доношење у Црној Гори Закона о трансплантацији органа, рекавши да је то најбољи закон који је Скупштина до тада усвојила.
"Јеванђеље се заснива на ономе који, не само што је даровао неки свој орган или своју реч, него који је даровао себе за живот света без остатка", рекао је тада митрополит Амфилохије за "Антену М" и објаснио да ће и сам донирати своје органе.
На ову весту из те 2016. пренету на порталу подгоричких "Вијести" први објављени коментар непознатог читаоца гласи: "Ја не мрзим никога, нити имам било какав проблем с религијама, али боље гроб него орган од овог човека".
Некад се, дакле, не ради ни о трансплантацији ни о јавном интересу ни о добрим намерама, већ једноставно о злоби која лако прерасте у отворену мржњу према српској Цркви.
Што се тиче њеног става о донирању органа, он је поновљен и сада, поводом ових најновијих извештаја о наводном немању става. СПЦ поздравља донирање органа, али уколико у њему нема никаквог користољубља, уколико је оно израз слободне воље човека и не угрожава живот даваоца органа.
"У доба нарастајућих социјалних разлика, а уз то имајући у виду ужасавајућа искуства протеклих ратова, од којих је једна од најстрашнијих такозвана Жута кућа у суседној Албанији, наша Црква ће увек и беспоговорно наглашавати да је одлука о трансплантацији органа, без обзира на то да ли је 'донор' мртав или жив, питање којим може да се бави само беспрекорно морално медицинско особље, а не оно морално индиферентно или, још горе, корумпирано", наглашава се у саопштењу СПЦ.
Онима које заиста интересује став православне цркве о трансплантацији, на сајту СПЦ уз ово саопштење, осим докумената СПЦ, понуђени су и делови "Основа социјалне концепције Руске православне цркве" из 2007. године.
Под истим условима које је истакла и СПЦ, руска Црква наводи да "посмртно донаторство органа и ткива може да буде испољавање љубави и са оне стране смрти". Међутим, истиче се да се даривање или завештање такве врсте не може се сматрати човековом обавезом.
"Због тога је добровољна сагласност, дата за живота, услов законитости и моралне прихватљивости експлантације. Такозвану презумпцију (претпоставку) о сагласности потенцијалног даваоца за одстрањивање органа и ткива његовог тела, која је предвиђена законодавством низа земаља, Црква сматра недопустивим нарушавањем човекове слободе", истиче се у документу РПЦ.
У Србији су, како извештавају медији, предложене измене Закона о пресађивању органа, а предлог закона који је усвојила Влада Србије у мају прошле године предвиђа да ће донори органа бити сви они који се нису изјаснили супротно. То је оно што руска црква означава у горњем цитату као недопустиво нарушавање човекове слободе.
Сагласност за узимање органа дају сродници, а уколико их преминуло лице нема, Етички одбор здравствене установе. Члану породице оставља се разуман рок да донесе одлуку, а који не сме да угрози могућност узимања органа и њихову безбедност ради пресађивања другој особи, наводи се у изменама закона које су објавили медији.
Да ли је све био отровни медијски спин, како је инсинуације о трансплантацији и ставу Цркве, оценила СПЦ или би они који Цркву сматрају за "најназаднију социјалну установу" могли да јој замере и због исказаних ставова о донирању органа? У сваком случају, све док су медицина и Црква на истом задатку, борби за достојанствени живот човека и племените жртве у постизању тог циља, ни спин-мајстори ни они злонамерни нису толико ни важни.