Горан Стојчетовић у ”Релативизацији”: Уметник са Косова који лечи људе

У новој епизоди ”Релативизације” Љиљана Смајловић је разговарала са визуелним уметником и оснивачем ”Арт брут студија” Гораном Стојчетовићем. За гледаоце РТ Балкана уметник прича о свом одрастању у Урошевцу деведесетих година, пропадању друштва и система и како су га заправо проблеми извели на прави пут.

"На факултету постоји један класичан програм који мене није задовољавао. Нисам схватао смисао копирања мртве природе или човека који пред нама стоји го… Више сам размишљао од чега живи, да ли му је стомак надувен зашто што нема шта да једе и шта ће да ради када заврши са позирањем", започиње Стојчетовић причу како је изабрао да се његова уметност не обраћа спољном свету него да приказује исконску визију.

"Тако, посматрајући модел као живо биће, ја сам се несвесно диференцирао, а нисам имао намеру, мислио сам да је то нормално, да је то уметност. Био сам наиван, па сам страдао од сујете професорке која ме је на трећој години оборила на сликарству. Тако сам постао једини студент који је факултет уписао као први на листи, а три године касније пао из најважнијег предмета”, додаје.

Професори српског као шпедитери

Овај академски сликар образовао се у родном Урошевцу, а студирао у Приштини, где је, како каже, и сведочио пропадању целог једног система. За почетак узима тренутак када из гимназија најбољи професори катедре мењају за шпедитерске канцеларије.

"Када сам био у основној школи почеле су поделе и јачање национализма, тако да су моја ђачка књижица и сведочанство исписани прво на албанском језику. У то време Срби и Албанци живе заједно, али се правимо да се не видимо. Већ у средњој школи смо били одвојени, па смо правили неку нашу верзију живота. Мене је страшно мучило што се распада ткиво оног дела друштва у којем живим", прича Стојчетовић који је већ у том периоду почео да тражи спас у уметности, али и у алкохолу.

"Та гимназија, која је имала јаке професоре, већ пошто сам завршио прву годину остала је без много професора. Сви су отишли да раде на граници са Македонијом, у шпедицији, полицији… Одједном су инспектори постали професори српског језика. И све то зарад српства. Мом оцу, професору математике, су претили, бушили гуме зато што даје јединице ученицима. Говорили су: 'Како то радиш у ово доба'. То је већ била навала дна и осећања и духа који је почео да нас надвладава. Памтим да је Минимакс рекао: 'Када пролазите кроз Косово пазите да вам не улети диплома кроз прозор'. Тако је почело са омаловажавањем које траје и дан данас. И тако су људи напустили сопствено постојање, осећај да су битни", наводи он.

Како каже, трудио се да време проведе бавећи се уметношћу, свестан да је он могао да иде и у другом смеру. На правом путу одржала га је вера да мора да прође кроз пакао и да га након тога чега смисао.

”Пар година је било врло тешко, јер нисам више никога узимао за озбиљно ни професоре, ни цркву, ни полицију. Зашто свеће продајеш свом народу у маркама кад немамо ни динара? Професори су отишли да буду легални шверцери, радили су у шпедицији, гасили светла када пролазе камиони Милошевићевог сина и Мила Ђукановића? Тако да је за мене, уметност одувек била смисао живота", присећа се он.

"Међутим, ту ме дочекују незаинтересоване колеге и само зато што ми је било екстремно да дигнем руке од факултета нисам то учинио. После неспоразума са професорком добио сам психо-соматске симптоме кад год би требало да идем у Приштину. И тада сам почео да цртам хемијском оловком за свој грош. Имао сам потребу да цртежи буду што одвратнији, не знам зашто", додаје овај уметник.

Његов живот, тврди, променио је психијатар и очев пријатељ Радојко Савић који је, гледајући цртеже младог уметника, давао своје коментаре и поставља питања. Управо он је и приметио кад је Стојчетовић први пут на цртеж ставио потпис.

Студио на ВМА

Данас је Стојчетовић признати уметник који иза себе има изложбе у Паризу, Музеју савремене уметности у Загребу, Естонији.. Његов цртеж од десет метара тренутно је у Музеју савремене уметности у част сто година надреализма. А баш данас са Селманом Тртовцем отвара изложбу у Салону Ото - Бихаљи Мерин.

И не само то, сада ради оно што је пријатељ његовог оца учино за њега - помаже другима. Основао је ”Арт брут студио” у дневној психијатријској болници на ВМА и већ девет година ради са пацијентима.

Све је почело 2012. приликом посете блиској особи и разговорима са тамошњим докторима о арт терапији која на ВМА постоји од 1989.

”То су пацијенти из дневне болнице међу којима су алкохоличари, анксиозни, психотични… Радимо тако што увек измислим почетак рада - да цртају затворених очију, да цртају левом руком… Заправо, прво морам да проценим групу, јер је увек различита. Рецимо, кажем им да лупе папир шаком и да, док ударају хемијском опцртају шаку. Сваки ударац забележе и тако драматизују бунт. Када настане брдо тих линија сопствене шаке почну да се стварају идеје. Некоме заличи на сунце, птицу… Ко каже на шта му то личи, управим га да не упадне у илустративне моделе. Тако, рецимо, то постане пут који иде до неба", објашњава Стојчетовић како изгледа рад у студију са пацијентима.

А и он сам је био у оној другој улози, пошто је годинама пио.

Уметност га је вратила на КиМ

"Знао сам да је моја опасност у мени. Алкохол је 20 година био део мог живота, још од средње школе. Људи имају погрешну представу ко је алкохоличар. То није онај што седи испред продавнице, него човек који не може да замисли живот без алкохола, ко организује дан тако да би пио", искрен је Стојчетовић и додаје да је корен проблема био у страху, поделама и мржњи.

И данас постоји страх, јер му се слике из Урошевца репризирају у Београду.

”И овде видим оно што сам видео у Урошевцу - како се људи деле. И то ме брине. Исти је принцип - не постоји образовање, распродаја је као што је била на Косову… А ово је престоница и ја сам дубоко забринут. Знате, после 1999. сам избегао у Београд, а из престонице нема даље. Препознајем деструктивне елементе у овом времену, како ништа више није битно”, истиче Стојчетовић којем наду да са Косовом није готово враћа податак да се у српским заједницама у нашој јужној покрајни рађа највећи број беба последњих година.

Иако је отишао из Урошевца да би се бавио уметношћу, управо га је уметност тамо и вратила. Сценограф је у Народном позоришту у Приштини са привременим седиштем у Грачаници и са овом трупом обилази сва места у којима живи макар један Србин.