Репортажа РТ Балкан: Како у Северној Митровици покушавају да живе нормално

Ђаци средњих и основних школа у Северној Митровици већ пет дана не иду у школу. Сирене за узбуну последњи пут у граду су се огласиле у прошлу суботу, њихово завијање увек је језиво, увек знак да се у граду, око града, дешава нешто ванредно, да је нека опасност на прагу.

Патроле косовске полиције, што специјалне, што оне обичне и данас су распоређене у Бошњачкој махали, Микронасељу, Брђанима, у насељу Три солитера... Градом, мало – мало па прође патрола КФОР-а у оклопним возилима. Пар пута дневно, шеталиштем које иде од главног моста до споменика кнезу Лазару пешке пролазе патроле КФОР-а или ЕУЛЕКС-а.

Мало која ноћ прође да градом не одјекне детонација. Синоћ је у бошњачкој махали ухапшен Србин, бивши полицајац тзв. КПС, Слађан Трајковић. Седам дана већ на шеталишту нема уобичајене вреве, мало је људи који шетају, још мање дечачића који играју фудбал између жардињера. Пет километара од града, на Рудару, седми дан стоје барикаде.

Овако се, укратко може описати атмосфера у којој живе људи у Северној Митровици. Да је тако последњих седам дана, пар месеци, година, кажу у граду, па и добро би било. У Северној Митровици тако је то већ 23 године!

Две недеље уочи Нове године људи овде не знају, нити ко уме да им каже да ли ће, можда, на барикадама дочекати нову 2023, Божић, Српску нову... Многи се добро сећају 2011, 2012. када су барикаде на околним путевима стајале недељама и недељама.

Празнични дух

У једној од улица које воде ка кружном току у самом центру града, ових дана продају се вештачке јелке, украси, украшени су и стубови уличне расвете на којима су српске тробојке.  Неке јелке коштају две, неке 2.200 динара, неке су скупље, украси су јефтинији. И, то је све што у граду подсећа на празнике који долазе. Ништа више. Нити ко о њима на барикадама говори, нити их ко помиње.

„Шта радимо? Боримо се да прикријемо стварност, макар пред децом. Сваки украс на новогодишњој јелки, коју ћемо можда китити, само је прикривање свакодневице у којој се крију проблеми, бриге...“, причала је синоћ на барикади у Рудару мајка две девојчице од пет и шест и по година, под једним од шатора постављеним поред пута.

Некако у то време, а мрак тек што је био пао, крај барикаде пролази један отац држећи за руке две девојчице.

„Родитељи на Косову не брину да ли ће имати новца да деци купе јакне, јер уопште не знају да ли ће деца моћи да изађу напоље. Не знају, да ли ће поподне, увече, моћи да их изведу на лимунаду, на колаче у посластичарницу, зато што не знају када ће се поново зачути сирене . А са друге стране се труде да им ту лимунаду донесу макар кући, да деца не остану жељна. Труде се да им украсе јелку, дочекају Нову годину и Божић, као у Београду, и све то док на сликама, на телевизији гледају прославе у метрополама, како је тамо свим другима леп живот. Прославиће деца Нову годину и овде, можда, гледајући кроз прозор, свакако надајући се неком бољем животу, макар онаквом какав гледају на телевизији“, описује живот и одрастање у једна Митровчанка.

И, да, за који дан, кад дође време новгодишњих пакетића, причају родитељи под једним од шатора, „скинуће пред вратима каљаве чизме, оставити кабаницу коју су носили на барикади, скинуће са лица бригу, развући лице у осмех, унеће пакетиће и, деца ће мислити да је Деда Мраз поново дошао“.

„А у тог Деда Мраза верујеш и сам кад погледаш шта се сваког дана дешава и да само Деда Мраз може да ти помогне, нека имагинарна личност, да ти живот буде леп. Моја ћерка која зна четири слова, мама, тата, спрема се ових дана да пише Деда Мразу, да му јави да су она и сека биле добре током године. Унећемо те јелкице, купити играчкице, а срце се стегне, и опет, правиш привид, прикриваш стварност, гледаш како да од свега сачуваш тај комад среће што имаш у кући“, причају под шатором на барикади Митровчани.

Сурова стварност

А сваки одлазак на барикаду, сваки излазак из куће, само је повратак у ту исту сурову стварност, у живот какав се овде живи дуже од две деценије, у свакодневну борбу за голи опстанак.

„Пре неко вече, кад су постављене барикаде и кад је Вучић на телевизији рекао да поздравља Србе на Косову „који ће се вечерас  поново смрзавати на барикадама“, ћеркица се окренула ка мајци очију пуних суза и рекла јој – 'Вучић је рекао да ће се мој тата ноћас смрзавати на барикади'. После, жена ми прича, да су кад сам отишао, сви били тужни у кући, и жена, обе девојчице... И она, мала, четири и по су јој године, схватила је да је тамо опасно, ако ништа друго да ће се тата тамо смрзавати“, прича под шатором отац две девојчице од четири и по и шест година.

Сви покушаји да се овде нормално живи, без тензија, страха, притисака, овде две деценије остају само покушаји.

„Сад кад би отишли код мене кући, моје дете би вам отпевало можда једну песму од оних које певају деца у Београду, али зато зна да пева 'Весели се српски роде'... И, онда, сво то одрастање је управо тако. Није то пар месеци, то су 23 године! Оно дете што је 1999. године имало четири, пет или шест година, све што памти су сирене, барикаде, шок бомбе. Деца овде више не реагују на детонацију шок бомбе“, преноси сурову истину још један Митровчанин на барикади на Рудару.

Он је, каже, 1999. године имао 17 година, памти сирене, памти да је на дан кад је почело бомбардовање са оцем био у јужном делу Митровице, у продавници...  Памти како су пре тога они, деца и мајка бринули кад је отац одлазио на посао, сећа се демонстрација 1989. кад отац није могао да се са посла врати кући.

„Оно што сам  ја запамтио са седам година, моје дете сада памти са четири“, каже.

Данас поподне, хеликоптер КФОР-а поново је пролетео изнад града. Четири дечачића који су на дну шеталишта играли фудбал нису ни подигли главе да га погледају, то се овде дешава сваког дана. Нису се осврнули ни када су преко кружног тока на северној страни главног моста прошла два оклопна возила међународних снага. И то је овде свакодневица.

Они су данас, кад већ не иду у школу желели само да играју фудбал. Исто као што и њихови очеви и мајке на барикади пет километара даље, кажу, желе само да мирно живе, да остану у својим кућама и да им деца расту без сирена за узбуну и без барикада и непрекидне борбе за опстанак.

„Наш патриотизам и наша љубав према Србији најбоље се огледају у овом страдању, јер, ово јесте својеврсно страдање. Ако је мој отац живео тако што је стално бринуо за нас да нам не нанасу неке повреде, ако такав живот живим ја, ако моје дете почиње са четири и по године да живи таквим животом, и вероватно ће га живети, тако сад стоје ствари, а опстајемо овде, не помишљамо да одемо, у томе се види колико волимо нашу Србију“, кажу на барикади у Рудару.