Смрт Слободана Пенезића Крцуна, првог човека Озне, министра унутрашњих послова и председника Владе Србије, најближег сарадника Јосипа Броза Тита и после 60 година од његове погибије, и даље је обавијена велом контроверзи.
Ни после толико година, јавно доступна историјска грађа није задовољила одговор на питање да ли је на њега 1964. године извршен атентат или је реч о тешкој саобраћајној незгоди која је изазвана низом околности на Ибарској магистрали код Лазаревца, како показују званични полицијски извештаји? У званичну верзију већи део Срба никад није поверовао, а због идеолошке власти у Титовој Југославији и догађаја који ће уследити падом Александра Ранковића, већина и даље верује да је Крцун убијен.
Историчар др Бојан Димитријевић, аутор књиге "Крцун", подсећа да Пенезић има више личности - да је био човек који је спроводио револуцију, али је увидео да је многи не доживљавају исто, а пред крај свог живота је био делимично разочаран.
"У неколико наврата се сукобио вербално са Александром Ранковићем и Јосипом Брозом Титом, а то га је обојило нечим митолошким - да је заступао српске интересе у југословенској држави и да је као такав пострадао на данашњи дан", наводи др Димитријевић за РТ Балкан.
Убрзо након што је настрадао, прича се да се кришом певушило "Златиборе шапни Тари, Крцуна уби Стари", оних који су сумњали у званичне полицијске извештаје и били заговорници тезе да је Крцунов одлазак био заправо ликвидација са политичком позадином.
Документарних потврда да је стао на жуљ Титу, који га онда уклонио - нема, сматра др Димитријевић, који додаје да се из онога што је истраживачу тренутно расположиво, види да Пенезић ни у једном тренутку није јавно реметио Титов водећи положај у партији и држави и подсећа да та верност датира још из 1941. године и да ју је он изражавао до краја живота.
Ипак, говори се и да је једини имао храбрости да се супротстави Титу и да због тога, није био његов миљеник јер је често имао другачије ставове од маршала.
Аутомобил ударио у једино дрво на путу
Према званичним полицијским подацима, возило у којом се налазио Крцун, а којим је тог 6. новембра, као председник Извршног већа Србије кренуо са председником организационог већа у Скупштини Србије Светоликом Лазаревићем, на Пету среску конференцију у Титовом Ужицу, организовану у јеку припрема за предстојећи Осми конгрес СКЈ, на деоници код села Шопића, ударило је у камени одбојник на ивици друма, слетело и ударило у дрво. Тада су настрадали и Крцун и Лазаревић, док је возач Милорад Ломић, преминуо два дана касније од последица повреда.
Према сведочењима, Ломић је изгубио контролу над аутомобилом, а Крцун је од силине ударца "завршио између предњег седишта и хаубе", а преминуо је на путу за болницу. Како се преноси, успео је да само изговори свом возачу: "Шта то уради, човече". Сахрањен је два дана касније са Лазаревићем у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду, а сахрани је присуствовало око 50.000 људи.
"Његова контроверзна улога у рату и политичка каријера после рата и даље су замагљена питањем да ли је на њега изведен атентат или је реч о случају саобраћајне незгоде. Због природе идеолошке власти у Титовој Југославији и догађаја који ће уследити у периоду од 1964. до 1966. године, већина Срба и данас верује да је Пенезић убијен. Та околност замагљује реалан поглед на његову биографију", објашњава др Димитријевић за РТ Балкан.
Када је реч о самом саобраћајном удесу, Димитријевић истиче да нема података да је реч о атентату, већ о једном необичном удесу, са једном занимљивошћу да је аутомобил ударио у једино дрво на том путу у Лазаревцу.
"Оно што је утицало да се саобраћајна незгода тумачи као убиство јесте околност да се уклопила у смену српских кадрова из службе безбедности, започете његовим удесом, а потом, смена људи у врху секретаријата за унутрашње послове, државне безбедности, његовог обезбеђења и на крају са сменом Александра Ранковића, а све то у две године. Многи сматрају да је Пенезић био део те чистке, а уствари кад се погледа, реч о једном необичном саобраћајном удесу и то је то што се јавно зна", наводи Димитријевић.
Према Димитријевићевим речима, Пенезић је био необичан лик који је био задојен комунизмом, а који је као револуцију схватао као највећу љубав.
"Човек који је водио детаљну борбу против противника комунизма и његови људи су те људе стрељали на ободу Ужица. На тим задацима је био и током рата, био је први човек Озне, тајне полиције у Србији и најпознатија је његова акција заробљавања генерала Михаиловића, коју је он лично осмислио и учествовао у њој. Касније, био је на дужности потпредседника српске владе, председник извршног већа, ту је добио један далеко толерантнији политички оквир, у смислу схватања да је Југославија комплексна држава и да није нешто за шта се он борио. Тада је показивао је одређене знаке малодушности и разочарења.
Историчар Немања Девић истиче да није било Крцунове физичке смрти 1964, следила би свакако политичка, коју је доживео Ранковић 1966.
"То је био двојац који је још у рату постао нераздвојан и пад једног, неминовно је значио и повлачење другог у провалију. Као импулсивнији и опаснији противник, можда је баш зато први "одстрељен". Да ли је то био атентат, у шта лично сумњам, или само маргинализација, мање је важно. И жив Ранковић играо је у Југославији 1970-их једнако активну улогу, као и мртав Пенезић", објашњава Девић за РТ Балкан.
Према Девићевим речима, када је реч о смрти, остало је много питања отворених и недефинисаних детаља у вези са погибијом.
"Нова истраживања нису пронашла документ који би потврдио верзију о планираном убиству Пенезића. Наравно, такви документи се ретко и остављају. Заиста чудно делује околност да је исправан ауто са здравим возачем, тог 6. новембра ударио у једно дрво на тој деоници пута, да се Тито није појавио на Крцуновој сахрани, да је породица Пенезић до данас убеђена да је он убијен. Сасвим довољно за одржавање у животу једне од највећих легенди савремене историје", указује Девић.
Како Девић сматра у њима двојици не треба тражити некакве велике Србе или прикривене Србе, како смо данас често склони.
"С друге стране, нема сумње да су били противници федерализације и суштински растакања Југославије. Таквима, било је немогуће да преживе 1974. и све оно што је претходило", наводи Девић.
Кружила је и прича да је Крцун Титу у "Плавом возу" на путу за Ријеку у присуству Леке рекао: Не брини за себе, стари док смо ти ми Срби верни, ако нас изгубиш, неће те твоји Хрвати и Словенци спасти".
Имао је само 23 године када је у ратним околностима одлучивао о противницима комунистичке идеологије, а борба против "пете колоне" у тзв. Ужичкој републици, обележила је његов ратни пут.
Наводно, према неким сведочењима, Крцун је Титу имао свашта да замери о његовом односу према Србима, говорећи му да је "некоректан и да их удаљава од себе" и да му је једном приликом, рекао "једино не знам кад ће доћи ред на нас двојицу", мислећи на себе и Ранковића.