Србија и Балкан
Поглавар СПЦ: Сигуран сам да се патријарх Павле и данас моли за свој народ
На данашњи дан, пре 15 година, преминуо је патријар српски Павле. Оставио је неизбрисив траг у срцу сваког човека који је имао прилику да се са њим сретне, да чује његову проповед, да прочита неку његову мисао
У Патријаршијском двору у Београду данас је одржана седница посвећена патријарху Павлу, који је преминуо пре 15 година. Седницом је председавао патријарх Порфирије који је поручио да је патријарх Павле оставио за собом неизбрисив траг у срцу сваког човека који је имао прилику да се са њим сретне, да чује његову проповед, да прочита неку његову мисао.
"Сигуран сам да се патријарх Павле и данас моли за свој народ, а због његове скромности и смирења, зато што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок љубави Христове, дубоко верујем да Господ чује и прихвата његову молитву за свој народ", навео је патријарх Порфирије.
Патријарх Павле је преминуо на данашњи дан пре 15 година. Рођен је 11. септембра 1914. године, као Гојко Стојчевић, у славонском селу Kућанцима код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка. Нижу гимназију је завршио у Тузли, а вишу у Београду.
После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године.
За време Другог светског рата био је вероучитељ у Дому за избеглу децу у Бањи Kовиљачи. Августа 1944. године Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујан. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру.
После искушеништва замонашен је 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу, где је добио монашко име Павле.
Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Рача. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник Богословије Светих Kирила и Методија у Призрену. У чин јеромонаха рукоположен је 1954. године. постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године.
За Епископа рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије га је хиротонисао септембра исте године у београдској Саборној цркви. У трон Епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године.
У Епархији рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје епархије, а посебно се старао о Богословији у Призрену, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик.
Kао архијереј на Kосову и Метохији, у време веома тешко за Србе и српску цркву, провео је више од 33 године. О нападима Албанаца на имовину цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао свети архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт.
И сам је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Kосову и Метохији.
Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве га је изабрао 1. децембра 1990. године за 44. по реду првојерарха Српске православне цркве. У недељу, 2. децембра 1990. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је у трон Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачких и патријараха српског.
Умро је 15. новембра 2009. године. Сахрањен је у манастиру Раковица.
