Трагични случај генерала Крстића: Притисци, претње, жеља за слободом или покајање?

Вест да је бивши командант Дринског корпуса Војске Републике Српске генерал Радислав Крстић тражио од Међународног механизма за кривичне судове превремено пуштање на слободу није ништа чудно за човека који већ 20 година издржава затворску казну у најгорим условима, од Хага до Енглеске и обратно.

Оно што је, међутим, јавност шокирало јесте покајнички додатак којег је генерал Крстић написао у писму. Наиме, он наводи своје прихватање кривице, наглашава своје кајање, те истиче да је послао захтев да посети Поточаре како би одао поштовање жртвама. Иако је свестан да одговор на његов захтев може бити и позитиван али и негативан, писмо је закључио речима:

"На крају, ако доживим, ако једног дана будем пуштен, ако се са тим сагласи председница Механизма, ако то допусте породице жртава, желео бих да се још једном у животу нађем у Поточарима, да се поклоним жртавама и замолим за опроштај''.

Која је Крстићева улога у стварању наратива о Сребреници и коме се он обраћа? Је ли било притиска хашких чувара правде да се захтеву за превремено ослобађање, на шта Крстић има право након одслужене две трећине казне, дода и део у коме се каје?

Систематски притисци и тортура

Душан Павловић, директор Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске, сматра да је писмо резултат дугогодишње психолошке и физичке тортуре:

"Трагични случај генерала Крстића добија још једну епизоду која продубљује агонију која се одвија око њега и масакра над заробљеним припадницима оружаног крила панисламистичких структура Муслиманске браће у БиХ односно Алије Изетбеговића и СДА, званично именованих 28. див. тзв. АБиХ. Генерал Крстић је био прва жртва пројекта да се масакр над пар хиљада заробљених војника горе споменуте формације квалификује као геноцид.

Лекари у Хагу не мирују: Ратку Младићу хтели да одсеку ногу

Павловић за РТ Балкан указује на организоване нападе и наметање нове "пројектоване реалности" затвореницима у установама под управом међународне заједнице.

"Агонија генерала Крстића је сада, како се чини, добила епилог кроз успешну спецоперацију психолошког сатирања циљане жртве кроз дугогодишњи физички и психички терор, изолацију од спољног света и наметање жељене реалности. Тешко је обичном смртнику и замислити кроз какве 'специјалне третмане' пролазе припадници политичког и војног врха и структура Републике Српске и Србије који су допали судова и казамата тзв. међународне заједнице. Сви они пролазе разне врсте притисака да би се оценило да ли неко од њих може бити користан за наставак операција започетих на овим просторима званично још 1991. године", навео је он.

"Данас нам је можда јасније зашто је и генерал Крстић премештен из затвора Дурам Франкленд у такође британски затвор Вејкфилд где му је без икаквог образложења забрањена штампа, књиге па и комуникација са породицом. Истовремено су кренуле отворене претње затвореника исламиста са простора БиХ и Космета. Упркос вишемесечним отвореним претњама, ипак се некако чуварима поткрала грешка па су ти исти исламисти ушли у ћелију генерала Крстића, тешко га претукли и исекли по глави и врату. Наравно, тортуре свих врста се настављају да би се жртва избацила из свог тежишта и како би јој се полако наметнула нова пројектована реалности и наратива", додаје Павловић.

Павловић објашњава да је свакоме ко се довољно дуго бавио "ад хок" трибуналом у Хагу и његовим начином функционисања, а нарочито механизмима обезбеђивања жељених сведока и сарадника одмах јасно чији рукопис стоји иза садржаја овог писма.

"Писмо треба да подржи кључне елементе наратива који је служио као пројектовани контекст пресудама које су требале да оправдају сво деловање кључних играча политичког запада од деведесетих до данас. Довољна илустрација је део писма који се односи на транспорт цивилног муслиманског становништва, које је оставила њихова војска у енклави Сребреница, на муслиманску територију", наводи он.

"У писму се то ставља у контекст присилног измештања муслиманског цивилног становништва како је то насликано пројектованим наративом политичког Запада и пресуда утемељених на том и таквим наративима. У стварности постоје десетине доказа да су муслиманске власти, УН и само становништво и њихови представници захтевали од српске стране да се цивилно становништво превезе из енклаве Сребреница на муслиманску територију према Кладњу. О директним сведочанствима свих поменутих доказа сам детаљно истражио и документовао изворима првог реда у својој књизи Битка за Сребреницу-рат за цивилизацију", каже Павловић.

Веома је занимљиво да је ово писмо званично настало 18. јуна 2024. године, а да тек сада бива пуштено у јавност. Душан Павловић тврди да се ради о увертири за озбиљан напад на Републику Српску.

"Овде морамо бити изузетно опрезни и разумевати процесе дугог трајања. На исти начин као што је и овогодишња Резолуција о Сребреници у ГСУН припрема за будуће кораке истих старих непријатеља у том светлу треба разумевати и операцију добијања потписа генерала Крстића на садржај овог писма. Класична припрема и стварање позиција пред озбиљан напад који ће бити интензивиран наредне године како би се кроз међународни притисак преломиле или скршиле суверенистичке политике Републике Српске и њени носиоци. На неки начин понављање специјалне операције Крстић само на много ширем фронту", додаје Павловић.

Да је чин генерала Крстића или изнуђен или изречен у стању дубоког људског растројства, сматрају и они који су на својој кожи осетили ратне тортуре и злостављања. Божица Живковић Раилић, председник Удружења жена жртава рата Републике Српске за РТ Балкан каже да сумња да је генерал Крстић имао лични, психички лом:

"Доста му је затвора и тортуре, не би ме изненадило да је попустио под притисцима оних који желе да зацементирају наратив да се у Сребреници десио геноцид. Мислим да је генерал Крстић попустио притисцима и да су му нешто обећали, али ако су му и обећали, сматрам да ће на крају и слагати".

"Поновићу по ко зна који пут, у Сребреници се није десио геноцид, то је војничко гробље. У Сребреници нема ниједног цивила, то је војничко гробље, гробље војске која је изгубила неку битку. У Сребреници нису убијане жене и деца, они су их после преносили са различитих места и измислили цифру од 8.000. Подаци међународне комисије говоре сасвим нешто друго, говори се о другом броју у убијеним војницима који су живот изгубили и бици. А оно што су радили Муслимани и Хрвати, њихови официри, над српским цивилима од Братунца, Скелана, Јошанице, Возуће, Дервенте, Херцеговине...то се зове геноцид", истиче Живковић Раилић.

Нова правила и контроверзе у правосуђу

Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, за РТ Балкан наглашава да је Крстићев случај пример како је политизација међународног правосуђа попримила тоталитарне обрисе.

"По општеприхваћеном међународном правном стандарду, осуђеници се у скоро свим земљама, колико ја знам бар у Европи, а вероватно и шире у свету, после издржане две трећине казне пуштају на слободу. То правило је важило и за све осуђене у Хашком трибуналу све док на место председника трибунала није дошао Кармел Ађијус чија је очигледна пристрасност била оштро профилисана по националном кључу и коју он није крио. Он је променио то правило својом вољом, није било закона и правилника, он је својевољно увео обавезну изјаву о покајању и тиме направио образац да они који желе да буду пуштени после издржане две трећине казне морају да ураде управо ово што је сад урадио генерал Крстић. Дакле, не само да прихвате тај пресуђени наратив у целости, него и да се укључе у политички наратив“, каже Младић.

Младић објашњава да су закон и правда стављени у службу тренутних политичких потреба, што нема никакве везе за постулатима Уједињених нација. 

"Не бирају се средства да се људи натерају на признање, иако су се бранили да нису криви без обзира какву су пресуду добили. Не постоји ниједан случај у било којој земљи која поштује универзалну декларацију о људским правима да је суд сам себи извор права, сам себи ревизија, да се у току предмета мењају правила, да се након донесене пресуде мењају правила издржавања казне у зависности од националног састава осуђених и да се уцењује осуђени да прихвати нешто што није морао да прихвати чак ни након изречене пресуде", наводи он.

"Вредност таквих признања је само у сфери тренутне политичке агенде а дугорочно само доприноси повећању тензија и удаљавању од помирења и нормализације који су нам је преко потребни", додаје Младић.

Преседани и правне аномалије су постале пракса и правило Хашког трибунала. Тако цели случај за РТ Балкан коментарише Виктор Нуждић, в.д. директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

"Хашка пракса је препуна аномалија, а једна од њих управо је и пресуда Радиславу Крстићу која је представљала до тада невиђени правни преседан. Наиме, том пресудом оптужени је правоснажно пресуђен за помагање пре него што је било ко осуђен за извршење кривичног дела", указује он.

"Такође, сведоци смо да је претходних година, у безброј наврата, покушавано наметање наратива којим би се хашке пресуде наметнуло као правни извор. Наравно да то није могуће, јер није у складу са научним постулатима с обзиром на то да сваку пресуду можемо посматрати искључиво као појединачни правни акт који се односи на појединачно лице које је њоме пресуђено. Стога, на овакав начин треба посматрати и писмо генерала Крстића као део његове одбране, односно као појединачну процесну радњу за коју су он или његови адвокати сматрали да му може донети одређени бенефит", сматра Нуждић.

Он каже да нема довољно информација које би поткрепиле и доказале тврдње о притисцима на генерала Крстића, али да са друге стране та пракса не би била усамљен случај.

"Оно што знамо јесте да се од лица која су осуђена пред Хашким трибуналом или у Суду БиХ, у циљу ублажавања казни затвора, често употребљавају такви институти који су познати као покајање. Није први пут да одбрана генерала Крстића тражи помиловање, тако да не можемо знати са сигурношћу шта је све иза овога стајало. Међутим, оно што знамо јесте да постоји све интензивнији рад на стварању наратива, пре свега бошњачких политичких елита који се односи и на лобирање пред УН када је усвојена та резолуција о догађајима у Сребреници на начин како јесте. Тако да и ово писмо можемо посматрати у контексту додатних политичких притисака на Републику Српску", тврди Нуждић.

Овако се не стиже до мирног живота у БиХ

Драгомир Вуковић, политички аналитичар и универзитетски професор сматра да су оваквом праксом народи у БиХ никада даљи од помирења. То је, каже он, појединим структурама у БиХ и циљ.

"Изненађујућа је изјава господина Крстића, ја бих рекао чак и шокантна. Мислим да је једини разлог да он то каже могућност пуштања на превремену слободу и сматрам да му је ту изјаву коју смо прочитали неко написао", тврди Вуковић.

"Мислим да се та агонија око почињеног или непочињеног геноцида у Сребреници наставља. Све што се догађало је један приступ, по мени, погрешан. Ја сам као универзитетски професор позивао бошњачке интелектуалце да седнемо заједно, позовемо експерте и да дефинишемо шта је геноцид, шта не. Мислим овакво фрустирано и интензивно приступање том феномену од стране Бошњака представља део пројекта о унитаризацији Босне и Херцеговине. Иначе, бошњачка политика користи Сребреницу као један феномен у будућности и пројекцији једне државе. Мислим да је то јако лоше и катастрофално. Не може се будућност једне државе градити на таквим основама. Према томе, политика је у основи свега овога, а не наука и струка. Бошњачки политичари користе тему Сребренице као можда најважнији инструмент у стварању неостварених амбиција и жеља", додаје Вуковић за РТ Балкан.