У Руми се 24. новембра 1918, у кући адвоката и већника др Жарка Миладиновића, окупило 700 Срба и Хрвата, изасланика месних одбора Сремске жупаније, да заузму став о уређењу јужнословенског простора након урушавања Аустроуграске. Скуп, насловљен као Велики народни збор Срба и Хрвата Срема, усвојио је резолуцију у којој је затражено оснивање јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Београду. Ако се Хрвати одлуче против уједињења, стоји у резолуцији, Срем се непосредно припаја Србији и захтева да га Србија заступа на међународној мировној конференцији.
У Руми се догађај из 1918. слави као најважнији у целој њеној историји, по утицају на српску историју још недовољно осветљен. Тада је Срем на скупу 700 представника локалних већа у региону ултимативно запретио отцепљењем од Хрватске ако она неће у јединство са Србијом.
Многи историчари мисле да је ова претња била одмеравана у Загребу, а др Драго Његован, аутор обимне студије "Присаједињење Војводине Србији", мисли да је она била делотворна, а можда и пресудна да Хрватска уместо дуго сањане самосталности изабере заједничку државу са Србијом. Једнако је у то уверен и историчар са Филозофског факултета у Новом Саду др Ђорђе Ђурић:
"Нема никакве сумње да су војвођански Срби увели Хрватску у краљевину. Они нису ишли ка такозваној великој Србији, већ ка југословенству. Чинило им се то као дугорочно добро решење за Србе, нарочито због могућности да Аустрија једном ојача и освети се Србима у Војводини. Југословенство им је омогућавало заједништво са матицом, а било је допадљиво и Аустрији. Наравно, нису могли да предвиде ни Јасеновац, ни све невоље које ће проистећи из таквог избора. Неки, међутим, овај збор доживљавају као невољу за своје ставове и осећања, јер он објашњава редослед присаједињења Србији и чини бесмисленим сепаратистичке напоре неких наших савременика у Војводини. О румском збору Сремаца из тих разлога нерадо се писало."
Хрватска није могла да спречи отцепљење Срема
Одлуке Великог народног збора 24. новембра у Руми нису имале директан утицај на одлуке Велике народне скупштине, одржане сутрадан у Новом Саду, о прикључењу Србији, јер Срем није ни био део Српског војводства у саставу Двојне монархије. Затечен у саставу вазалне Краљевине Хрватске – Славоније, Срем од Земуна до Вуковара је донео условну одлуку о отцепљењу од Хрватске и о директном присаједињењу Србији ако Хрватска неће у заједничку државу са Србијом.
На збору у Руми нису присуствовали Сремци хрватске припадности из крајњих југозападних делова региона. То се од њих није ни очекивало, и њихова воља би вероватно касније била верификована да Хрватска није имала план: боље је привремено ући у заједничку државу са Србима него изгубити Срем, и сачекати прву историјску прилику за напуштање заједничке државе изводећи и Срем са собом.
Када је Срем 24. новембра 1918. кренуо ка Србији Хрватска није имала никаква средства да га у томе спречи. Била је на страни поражене и урушене Аустроугарске и беспомоћно је гледала како српска војска ослобађа њену територију из дуготрајног и мрског аустроугарског загрљаја. Будући да се нашла на пораженој страни, није имала никакав ауторитет да брани територију Срема коју је "унела" у аустроугарску монархију. Њена историјска тежња силно ју је вукла да изађе из аустроугарског загрљаја и настави као независна.
Тако би се, вероватно, и догодило да Срем није запео да се уједињује са Србијом ако Хрватска изабере независност уместо заједничке државе. Својом одлуком да уђе у састав Краљевине Југославије, Хрватска је изабрала да остане "цела", са Сремом. Да би сачувала Срем у свом саставу, Хрватска је, у ствари, била принуђена да за овим регионом крене у Југославију, са рачуном да ће време донети згодан тренутак за напуштање заједничке државе, заједно са "својим" Сремом.
Организатори Великог народног збора у Руми нису предвидели да ће се Хрватској та прилика, да се осамостали и са собом поведе Срем, указати 1941, нису предвидели да ће стећи статус "победника" у окриљу нацистичке Немачке. Хрватска је, одмах је по "победи", предузела да занавек реши проблем непоузданости Срема због његове убедљиве српске већине.
Павелићева власт је и формално обзнанила да ће "сремски проблем", као и у целој Хрватској, решавати у три трећине: трећину Срба ће покатоличити, трећину протерати, трећину побити. У лето 1942. усташка војска под командом Виктора Томића порушила је и попалила све сремске манастире и већину православних храмова и пострељала српску грађанску елиту која није успела да избегне. Томићева акција, у којој је, иако повучен у уметничкој самоћи, стрељан и славни сликар Сава Шумановић, била је толико крвава да је и немачка команда захтевала његову смену.
Хероизам Миладиновића потискиван у заборав
Статус "победника" НДХ је уживала четири године, до пораза Хитлерове армије, када вољом Комунистичке партије Југославије добија нови статус "победника", али ипак не задржава Срем. Неки аутори допуштају да су хрватски злочини у Срему лета 1942. године и самом Брозу показали на који начин Хрватска воли "свој" Срем, те да је и то утицало, осим ратних заслуга српског народа, да се баш Србија "награди" аутономијом Војводине, а не федерација или Хрватска. Такође, Срем бити припојен Србији, где је и кренуо Великим народним збором у Руми 1918, али преко покрајине.
И збор, и његова резолуција су у реалној историјској науци имали велики значај због снажног утицаја на оснивање Краљевине Југославије, али су за све време социјалистичке Југославије држани под велом заборава. Са неподесношћу сећања на догађај морало је да буде скрајнуто и сећање на политички хероизам адвоката и већника др Жарка Миладиновића, главног организатора збора, али је, као колатерална штета, жртвовано и сећање на културни хероизам његове супруге, Милене Миладиновић.
Тек су распадом социјалистичке Југославије и престанком надзора идеологије над српском историјом и овај догађај, и двоје Миладиновића враћени на заслужено место у локалној и националној историји. Жарко се слави као велики патриота и политички визионар. Његов хуманизам, истина, није могао да предвиди јасеновачки геноцид, као што га нису предвидели ни други српски прваци његовог времена.
Милена је, пак, враћена на заслужено место у српској књижевности. Рођена као Лаура Гизл, Жарка је упознала током свог школовања у Бечу, узела православну веру и име приликом удаје за њега. За време живота у Руми упознала је све српске политичаре и писце. Нарочито се спријатељила са Змајем, толико да је три године путовала у Сремску Каменицу да га болесног негује. Преводила је на немачки све значајније српске песнике, па и епску поезију.