Како Србија штити своје археолошко благо, а како га лажна држава Косово отима? Шта је слично српској туристичкој организацији и косовској пошти? И шта смо урадили како бисмо заштитили доказе давног присуства Срба на Косову и Метохији? О овим темама је новинарка Љиљана Смајловић разговарала са председником Српског археолошког друштва археологом Адамом Црнобрњом у новој епизоди "Релативизације".
"Албанци на Косову и Метохији, односно њихове елите, покушавају да свој идентитет утемеље у што даљој прошлости. Није им било довољно да се каже како су били Илири, иако је наука показала да немају много везе са њима, већ траже утемељење у древној прошлости. Али код њих то псеудотумачење прошлости улази у мејнстрим. Рецимо, једна глинена винчанска фигурина је пронађена приликом археолошког ископавања на локалитету код Приштине и сада је називају 'Илирском краљицом', 'Праилирском богињом' и данас је врло експлоатисана, иако сви ми на Балкану немамо неке везе са Илирима. Винчанска култура захвата Мађарску, БиХ, Хрватску, Румунију, целу Србији и данашњу Македонију... они су свима нама претходници и наравно да треба да их баштинимо, али никоме није пало на памет да Винчанску културу мења", истиче Црнобрња.
Овакве ствари су, каже саговорник Љиљане Смајловић, дугорочно штетне, јер се тако усмерава нечије размишљање не само о прошлости већ и о садашњост и будућности. То је начин да се каже, додаје Црнобрња, како су Албанци на Косову и Метохији били пре Србе.
У причи фигурине "Бронзани јарац", коју је косовска пошта ставила на своју маркицу, тврдећи да се налази у врањском музеју, споран је подтекст који гласи – вратите нам је, иако је тешко рећи где је уопште она. Затим, у брошури "Археолошки водич Косова" о Србима се говори као о христијанизованом аутохтоном становништву.
"Какве су лажи још ту штампане најбоље се види на примеру српског средњовековног града Ново Брдо. Једини тренутак када Србија искаче као држава у средњевековном периоду је тренутак када српски владари држе руднике на својој територији. То је оно доба када Саси не долазе да управљају рудницима него да би, као вешти рудари, ту радили. Међутим, у том албанском водичу Ново Брдо се зове 'Новеберда', што не значи ништа на албанском, већ је то у ствари албанизовани српски назив. И ту се помиње да је у то време живело христијанизовано аутохтоно становништво, како би избегли напишу Срби. Чак не кажу ни Словени", прича у "Релативизацији" Црнобрња.
Али, овај археолог истиче да нису кривци само туђи политички интереси, већ и наша наука која је имала поприлично суздржан однос према одређивању националне припадности онога што је истраживано.
"Имали смо ту ауто-корекцију, јер смо живели у време у ком се водило рачуна да се други не увреде. То ми чинило погрешним и онда када сам учио. Било ми је необично што читамо о старохрватским некрополама 8. и 9. века и о словенским некрополама из 10. и 11. века тамо где већ знамо да настаје српска држава", објашњава председник Српског археолошког друштва и додаје да је "то како Албанци реинтерпретирају историји постала државна политика".
Београд, према искуству Црнобрње, није имао слуха за одбрану српског историјског наслеђа. На пример, у тренутку када је изашао контроверзни албански водич, удружење археолога је предлагало да направе идентичну брошуру, али са тачним подацима. Предлагали су и да се при телу за имплементацију бриселског споразума оснује тим који би се бавио српском културном баштином на КиМ. Али, од свих обих предлога није било ништа.
"Без чувања археолошког наслеђа биће као да Срба на Косову и Метохији никада није ни било. Они и за српске средњовековне манастире кажу да их је направило христијанизовано аутохтоно становништво, позивају се да је ту била католичка црква из 5. века, а потпуно заборављају да је до раздвајања православне и католичке цркве дошло у 11. веку", упозорава саговорник ауторке "Релативизације".
Прављење идентитета Албанаца на Косову и Метохији у смислу њихове аутохтоност можете да се препозна и кроз одређену западну стручну литературу. Оно што се ту провучете заправо је темељ за изградњу нове, произведене приче.
"На тој страни треба да се почне са конта борбом. Излазе зборници који гледамо само ми, стручњаци и много би корисније било да пошаљемо циљано наше људе на научне конференције где ће излазити са тачним подацима. Али, нажалост, код нас се ни то не дешава", додаје гост Љиљане Смајловић.
Црнобрња истиче да се не старамо ни за оно наслеђе које се налази на територији над којом имамо пуну контролу. Пример за то је Смедеревска тврђава, која се од 2015. године налази пробној листи Унеска.
"И од те године на Унесковом сајту пише да треба да се ураде археолошка истраживање. Али, шта се нама деси? Изгради се атлетска стаза. И сада не знам да ли ће након тога Смедеревска тврђава моћи да уђе на Унескову листу, како ће се гледати на то што никаква археолошка истраживања претходно нису извршена", наводи Црнобрња.
Псеудонаука није само специјалност Албанаца са КиМ, тога има и међу Србима. Уз разлику да ова наша није злонамерна. Такав је пример глинена пеглица из бронзаног доба која је на друштвеним мрежама проглашена винчанским предметом.
"Чак су успели да прочитају да на том предмету пише 'Живот је љубав'. И сада је то тумачење дошло до наших званичних институција. Тако, на мрежама Туристичка организација Србије спомиње да је најважнија порука Винчанске културе 'Живот је љубав'. Ми се тако стављамо у исти кош као пошта Косова", закључује Црнобрња.