"Фајненшел тајмс": Украјина, Балкан и будућност проширења ЕУ

Планирано проширење ЕУ на источну и југоисточну Европу стабилно напредује упркос повременим препрека на путу. Чак се прича да ће се једна од 10 земаља кандидата, Црна Гора, придружити блоку од 27 нација пре краја 2020-их.

Да ли је овај поглед превише оптимистичан? Да ли је пројекат проширења у већој опасности него што ЕУ изјављује у јавности? Одговоре даје новинар "Фајненшел тајмса" Тони Барбер.

Нерешене тензије

Према његовом мишљењу, постоје три главна елемента слике: утицај светских догађаја на ЕУ, трендови у појединим земљама ЕУ, и дешавања у државама кандидатима.

Након скоро десетогодишње паузе после Хрватске 2013. године, проширење је добило нови замах 2022. Уз шест балканских земаља које већ чекају (Албанија, Босна и Херцеговина, такозвано "Косово", Црна Гора, Северна Македонија и Србија), ЕУ је додала Грузију, Молдавију и Украјину. Турска је такође кандидат за чланство, мада више на папиру него у стварности.

Међутим, постоје нерешене тензије које прете амбицијама Брисела.

С једне стране, владе ЕУ имају снажан геополитички аргумент за проширење блока. С друге стране, не желе да се проширују по сваку цену: земље кандидати би требало да испуне различите захтевне критеријуме за улазак, посебно у погледу демократије, владавине права и превазилажења историјских спорова са постојећим чланицама ЕУ.

Повезано питање је да ли су владе ЕУ вољне или способне да предузму далекосежне реформе институција блока и финансијских аранжмана који су неопходни за успех проширења.

Русија и Трамп

Догађаји изван ЕУ не иду нужно у прилог проширењу. Два најважнија су напредак Русије у сукобу у Украјини и предстојећи повратак Доналда Трампа у Белу кућу.

Трамп је поручио да жели брзи прекид сукоба у Украјини, што би значило да Русија контролише око петину територије Украјине.

Истовремено, наводи Барбер, нема разлога очекивати да ће Москва ублажити своје противљење уласку Украјине у структуре западне алијансе – пре свега НАТО, али и ЕУ.

У теорији, ЕУ би могла да настави преговоре о чланству Украјине, али би то био ризичан посао ако САД и савезници не обезбеде чврсте безбедносне гаранције де факто окрњеној украјинској држави.

Такође, према правилима ЕУ, сваки корак напред у напретку земље кандидата ка чланству захтева једногласно одобрење 27 држава чланица. Ово оставља доста простора за опструкцију земљама које су у свађи са Украјином - Мађарску и Пољску пре свих, али и низ централних и источних земаља који имају проблема са јефтиним украјинским увозом.

САД, ЕУ и Балкан

Анализа урађена за Европски савет за спољне односе, показује да је прва Трампова администрација играла чудну, чак и реметилачку улогу на Балкану, укључујући поигравање са "разменом територије" као начина решавања спора између Србије и такозваног "Косова".

Таква иницијатива ризикује да дестабилизује друге регионе Балкана, не само Босну и Херцеговину и Северну Македонију, изазивајући сумњу у трајност садашњих државних граница, упозорава Барбер.

Истина, америчка и европска политика према Србији нису баш биле од помоћи за проширење ЕУ чак ни током година Бајденове администрације.

У суштини, САД су заузеле став да су демократски недостаци Србије и одбијање да се придружи западним санкцијама Русији мање важни од чињенице да је председник Александар Вучић тихо понудио одређену подршку Западу, наводним слањем оружја Украјини, наводи Барбер.

Што се тиче ЕУ, она је показала више интересовања за српска налазишта литијума – највећа у Европи и неопходна за индустрију електричних возила – него за вршење притиска на Београд да испуни стандарде за улазак у клуб.

Француска и Немачка

Када је реч о "локалу", односно ситуацији унутар ЕУ, главна питања овде се тичу Француске, Немачке и све већег утицаја десничарских партија широм блока.

Француска је дуго била скептична у погледу проширења, али се то променило после 2022. године под председником Емануелом Макроном.

Сада је проблем што Макронова политичка снага нестаје под утицајем неуспешних изборних коцкања, буџетске кризе, поларизованог законодавног тела и могућности победе крајње деснице на председничким изборима 2027.

Ни крајња десница ни радикална левица у Француској нису одушевљени проширењем ЕУ. То је важно јер је по француском уставу потребан референдум или тропетинска већина у оба дома парламента да би се одобрио улазак било које земље у ЕУ.

У Немачкој постоји шири политички консензус у корист проширења, али не по сваку цену. Берлин сматра да прилагођавање овим државама захтева реформу: интеграција лоше припремљених кандидата у лоше припремљену Унију је рецепт за невоље.

Десница

Ставови европске тврде деснице о проширењу далеко су од јединствених. Неке странке се директно противе проширењу јер им се не свиђа сама ЕУ. Међутим, други виде проширење као прилику да се ЕУ претвори у нешто што је ближе савезу суверених националних држава, а не у лабаву конфедерацију која тежи ближој унији каква је сада.

Међу другом групом је Мађарска под Виктором Орбаном, који се, упркос свом непријатељству према Украјини, загрева за идеју да инкорпорира земље попут Србије за које сматра да би биле корисни савезници у ЕУ.

Земље кандидати: случај Црне Горе

Коначно, услови у државама кандидатима. Барбер се фокусирао на случај Црне Горе, која, како наводи, "ретко добија велику пажњу али је од посебног интереса јер се на први поглед чини да је испред остатка групе".

У свом најновијем извештају о напретку, Европска комисија је навела да је спремна да подржи амбицију Црне Горе да затвори приступне преговоре до краја 2026. године – што би подразумевало пуноправно чланство неколико година касније, ако све државе ЕУ дају зелено светло.

Један од разлога за опрез је то што, након недавне реконструкције, црногорска влада сада зависи од подршке просрпских и проруских партија.

Плус, прошлог месеца, странке против ЕУ предложиле су нацрт закона о страним агентима који је упадљиво сличан закону који је ове године усвојен у Грузији и који је допринео одлуци ЕУ да замрзне кандидатуру Грузије за чланство.

Штавише, Црна Гора је наљутила Хрватску у јулу када је њен парламент донњо резолуцију о хрватским злочинима у Другом светском рату.

Док се таква питања не реше, проширења ЕУ једноставно неће бити, закључује аутор.