Трагом речи великог Емира Кустурице изговорених на отварању фестивала "РТ-док: Време наших хероја" да "информативни програм може да иде на ову или на ону страну", али да је "права истина у документарном програму", посетиоци фестивала на Мећавнику три дана су у на платну "Проклете авлије" гледали – истину.
Тешке, емотивне, ужасне сцене рата, о људима који под украјинским гранатама умиру у реду за храну, који под тим истим гранатама деци кувају ручак на сред улице, који спавају на столици, сцене страдања, умирања, крви, људима који немају начина да породицама јаве да су живи нити шта знају о својима...
Данас је на Мећавнику приказан и филм "Људи Христови – наше време" о страдању православне цркве у Украјини, свештеника и верног народа.
"Сваки човек добре воље мора да стане на страну украјинских свештеника које прогањају. То је у ствари она иста слика коју смо имали у мартовском прогону на Косову и Метохији. То је део исте целине која жели да уништи православље и да ту културу којој је слобода била прва после свих других друштвених категорија", рекао је пре неки дан Емир Кустурица после премијере овог филма у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци.
У суботу, публика је у "Проклетој авлији" у филму "Жив сам" аутора Олге Кириј и редитеља Артјома Сомова гледала само лице зла. О цивилима којима украјински неонацистички батаљони не дозвољавају да се евакуишу из града, бебама које се рађају у подрумима, бесомучном гранатирању цивила са украјинске стране, људима који су чудом преживели, сцене као после стаљинградске битке...
Поруку 60-годишњег мештанина, који је после недеља у мрачном подруму видео дан и који кроз објектив камере Сомова, очију пуних суза, кроз јецај, шаље поруку – "Сине не брини, жив сам".
Сцене, које су се читавих сат времена низале јуче у "Проклетој авлији", стигле до Мећавника кроз објектив камере руских извештача сцене су пакла, за њих на Западу нема места. Људи у "Проклетој авлији" јуче су гледали и видели саму истину, њену срж.
"Дошли смо из Москве у Маријупољ и затекли прави, истински Стаљинград. Цео град је био у рушевинама, а људи су живели у подрумима. Снимали смо зграде у којима су се и даље налазили украјински снајперисти и гледали смо како људи под ватром најнормалније ходају улицама. Са собом смо понели лекове и храну. Ауто нам је био пун намирница које смо делили док су се испред наших кола формирали редови људи за векну хлеба, неки лек. Кад погледате филм, схватићете зашто смо га назвали 'Жив сам'. Ово је прича из угла и ока обичног човека", испричала је јуче на Мећавнику Олга Кириј.
Документарац "Жив сам", један је од најбољих снимљених о овом рату. О људима чији су аутомобили изрешетани док покушавају да децу извуку из пакла, о дечацима који под ватром украјинских снајпериста трче до реке и назад да донесу флашу воде, о данима без хлеба, лекова, рањенима који са покиданим ногама и рукама, живе у разореним становима без могућности да добију помоћ. О помоћи која стиже са руским хуманитарцима и руском војском.
Процене су да је у јеку битке за Маријупољ око 400.000 људи живело под земљом, у подрумима, земуницама.
И порука старице из подрума руској војсци да заврши са "гадовима".
И други филм који је јуче публика видела на Мећавнику је отрежњујући, за неупућене зачуђујући у неким сегментима. Колике су размере русофобије, мржње према руском народу на западу, колико су јој корени дубоки, јаки, болесни...
Ратни извештач Александар Сладков: Србе и Русе повезује и заједничка трагедија
Уз ратне репортере Александра Сладкова и Семјона Пегова, на округлом столу су учествовали и директор Руског дома у Београду Јевгениј Баранов, уредник документарних филмова Лидија Васиљевскаја и аутор документарних филмова Виталиј Бузујев.
"Кроз читав филм 'Русофобија: прича о мржњи', реч Рус могла је да се замени речју 'Србин', јер наша два народ поред осталог повезује и заједничка трагедија", рекао је на округлом столу ратни извештач Александар Сладков.
"Браћо наша. Вас су и почели да уништавају заједно са нама, јер сте ви део наше моћи. То је заједнички образац који примењују према нама, према нашој породици, према нашем православљу и нашем заједничком словенском генетском коду. Ви данас приносите себе као жртву и ту на првом месту мислим на 1999. годину. Ви сте део моћи руског народа и ми треба да идемо напред и овај филм је само мали део објашњења што смо заједно", речи су Сладкова.
"Филм је веома добар, веома је добро и то што је снимљен на енглеском језику да би људи на Западу могли да разумеју о чему се ради. Још важније је што је намењен Русима, и веома је значајно и да Руси, сви грађани Руске Федерације добију ту поруку. Најважније је буђење, освештење мотива русофобије а самим тим и србофобије. Оно што посебно наглашавам у оваквим филмовима су религијски корени русофобије, односно како је религијска русофобија прешла у тзв. цивилизаторску, научну или квази научну русофобију у 19. и 20 веку", рекао је професор Милош Ковић после пројекције филма.
По његовим речима, тема русофобије и србофобије до недавно није била присутна ни у српској ни у руској науци, она је тек недавно откривена као истраживчка тема.
"Оно што је задатак и за руске и за српске документаристе и историчаре јесте и тема србофобије. И у 13. веку у време Светог Александра Невског, поход је почео преко Срба и преко Византије. Наполеонов поход почео је овде, немачки походи у два светска рата почели су походима на Србе. И овај поход у коме сада живимо, на Русију, кренуо је почетком 90-их година нападом на Србе. И ми смо 90-их, као што је случај сада са Русијом, имали дезертере који су побегли и који су покушавали да живе нормалан живот. Све то показује везу између русофобије и србофобије, чињеница је да нас западни пропагандисти виде као целину, као истог непријатеља. Потребно је и да Срби освесте ту чињеницу", рекао је Ковић.
Одговарајући на питање посетилаца, Јевгениј Баранов, директор Руског дома у Београду говорио је о данашњој руској емиграцију у Београду. По њему, то су људи који су дошли не тако давно, пре годину или две, као и да је превише рано доносити било какав суд.
Он каже да би требало да прође пет или чак десет година како би се проценио њихов утицај.
"Ти људи су сада стигли у Београд и осим можда два посто који се баве политиком, већина њих побегли су из Русије у паници. Ради се о генерација људи која је одрасла у тзв. путинској стабилности. Нису ни видели шта је рат, нити су хтели да знају шта је рат, а на све шта се дешавало у свету, гледали су кроз ружичасте наочаре. Када је почела специјална војна операција, они су буквално побегли. Није ту било превише политике, већ само страх и тражење комфора", рекао је Баранов, додајући да је дошло много образованих људи и ИТ стручњака и да се нада да ће они ипак оставити неки траг у Србији.
Поред осталих, приказан је и филм "Босанска кривица-поглед из Републике Српске".