Србија је протеклог викенда имала два донора органа - једног у КЦ Војводина, другог у Ургентном центру УКЦ Србија. Захваљујући сагласности породица спасено је осам живота, трансплантирана су два срца, две јетре, четири бубрега, а у плану је да се уради још четири трансплантације рожњаче.
Сагласност две породице за донирање органа спасиће животе 12 људи. На пресађивање органа у Србији чека око 2.000 пацијената. Само они и њихове породице знају како је чекати "позив који живот значи", да се појавио донор, а самим тим и орган који је за њих једини лек и нада за оздрављење.
Србија је од почетка године имала седам донора, а урађено је 28 трансплантација органа. То је недовољно за лечење великог броја пацијената који су на листама чекања. Многи од њих због тога не дочекају трансплантацију.
Вести о новим сагласностима за донирање органа мождано преминулих особа обрадовале су чланове Удружења "Заједно за нови живот", које окупља трансплантиране пацијенте, али и оне који чекају орган.
"Ово нас је обрадовало и дало наду да ће се трансплантациони програм у Србији вратити на године пре пандемије корона вируса. За пацијенте који чекају на трансплантацију органа ово су охрабрујуће вести, нарочито што су пацијенти који су добили 'нови орган' већином из нашег Удружења и што знамо кроз шта су пролазили и у каквом здравственом стању су били пре трансплантације", каже за РТ Балкан Младен Тодић из Удружења "Заједно за нови живот".
Додаје да се неизмерна захвалност дугује породицама донора, јер је њихово "да" продужило и спасило чак 12 живота.
"Најискреније се надамо да ће се овај тренд наставити и да ће тимови за трансплантацију органа имати више посла, да ће листа оних који чекају на нови живот полако почети да се смањује", рекао је Тодић.
Водеће земље у Европи по броју донора и урађених трансплантација су Хрватска, Португалија, Холандија. Србија је на зачељу лествице. Не мањка грађанима Србије хуманост, али се о трансплантацијама мало зна.
Недавна истраживања јавног мњења су показала да 80 одсто грађана подржава донирање органа. Код људи који не желе да буду донори најчешћи разлог је "неповерење у систем", сматрају да орган неће отићи особи којој је потребан, већ ће завршити на црном тржишту.
Лекари кажу да је то у здравственим установама Србије то не може да се деси јер је у тимове за експлантацију, транспорт и трансплантацију органа укључен огроман број људи. Напомињу и да је то тешко кривично дело.
Проф. Миљко Ристић, који је радио на 'оживљавању' трансплантационог програма у Србији, каже да су приче о црном тржишту, да се органи продају за 50.000 или 100.000 евра, допринеле да се јави неповерење код грађана. Наводи као пример и "жуту кућу" у Албанији, где постоје докази да су албански екстремисти вадили органе заробљеним, здравим Србима са Косова и Метохије и продавали их на црном тржишту у иностранству.
"Све је то допринело да се развије неповерење код грађана да орган неће завршити где треба, већ да ће се предати неком другом, трећем. То у болницама у Србији не може да се деси. Ако се узме срце од донора у Србији, не можете да се договорите са доктором ко ће га добити. Добија га пацијент који је подударан са донором", појаснио је он.
Заправо, чим се појави орган у болници, позивају се три пацијента са листе чекања, раде им се детаљне анализе и ко је подударан добија орган.
Проф. Ристић додаје да је у Србији, са овако малим бројем донора било каква злоупотреба органа немогућа.
Додаје да грађани често поистовећују мождану смрт и кому што, како објашњава није исто.
"Често чујемо пробудио се из коме после шест месеци. Кома је нешто друго. Мождана смрт је трајни губитак свих можданих активности и ту нема повратка. Користи се пет анализа да се докаже мождана смрт", појаснио је Ристић.