Владимир Варићак, српски и југословенски математичар, физичар и професор, рођен је у етнички српској породици у селу Швица у Аустријском царству.
Основну школу је похађао у Сиску, а у Петрињи завршио средњу школу. Студирао је математику и физику на Филозофском факултету у Загребу.
Дипломирао је 1888, а докторирао 1891. Након тога је радио као професор у реалним гимназијама у Земуну, Загребу, Осијеку… Био је и дописник Академије природних наука – САНУ од фебруара 1914.
Али, на хрватској Википедији пише да је Владимир Варићак "хрватски математичар и теоријски физичар српског подријетла", а на енглеској да је "Варићак, по националности Србин, рођен у малом селу у Лици" (баш као Тесла), али и поред тога, у добром делу западних медија он је представљен као "Хрватски математичар и физичар" или је убројан као део "хрватске историје", што неодољиво подсећа на (хрватска) својатања Николе Тесле.
Оно што се не може лако наћи, а ни прочитати у медијима у "нашем комшилуку" али ни код нас је да је Владимир Варићак почетком рата 1941. веома тешко поднео живот у тадашњој Независној Држави Хрватској (НДХ) те се осамио.
Угасио се као свећа и отишао у вечност на данашњи дан –17. јануара 1942. Као Србину нимало му није било лако да гледа усташке злочине, па прерани завршетак његовог живота у 77. години није изненађујући.
Кажу да је био "леп човек, а стидљив као девојка, допадао се многим Српкињама, удавачама, но он се оженио Хрватицом-учитељицом Албином Катичић, па изродио с њом четири сина – кршна православца".
Владимир Варићак познавао је два наша великана и био у контакту са њима – Милеву Марић Ајнштајн и Милутина Миланковића.
Његов син, Светозар Варићак, после завршене матуре, отпочео је студије у Цириху (1910), а Милева и Алберт Ајнштајн су му издавали собу. Касније, Светозар сведочи да је Милева после напорних кућних обавеза повремено чак и после поноћи решавала математичке проблеме у Албертовим белешкама.
Приметио је да је њихов породични живот био срећан, мада су њени напори превазилазили њене моћи. "Алберт, до тада неискусан са предавањима, имао је доста посла око њихових припрема, па му је Милева по свом обичају и ту помагала".
У време његових студија, док је био "на стану и храни" код Милеве и Алберта, Светозарев отац Владимир је увелико предавао у Загребу, истраживао и објављивао радове на тему теорије релативитета и интензивно се дописивао са Ајнштајновима.
Владимир Варићак је знао да је Милева у Загребу равноправно са дечацима седела у клупама мушке Краљевске велике гимназије и била једна од првих жена у Аустроугарској која је пратила наставу. Молбу за упис Министарству просвете предао је њен отац Милош, па она ту завршава шести разред гимназије (1892/1893), а потом и седми (1893/1894), када јој је додељена и стипендија од сто форинти. У Аустроугарској је девојчицама дозвољено тек од 1907. да похађају гимназију.
Наставничку каријеру Варићак почиње у гимназији у Земуну, затим одлази на северну обалу Јадранског мора, у луку Бакар, те у Осијек (1893). У Загреб долази (1899) на Шумарску академију, где предаје физику и математику, па видимо да му се путеви са Милевом нису укрстили и да су се мимоишли за неких пет година, иако на енглеској Википедији (погрешно) пише "Варићак је познат и као гимназијски професор Милутина Миланковића и Милеве Марић, прве Ајнштајнове жене".
Све у свему, да је његов син Светозар врло добро опажао сведоче Милевини научни рукописи који су део збирке Заоставштине Алберта Ајнштајна на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. То су драгоцени материјални докази о њеној активној сарадњи са супругом.
Сачуване су њене белешке из аналитичке механике за Албертова предавања на Циришком универзитету у академској 1909/1910, као и одговор Максу Планку на његов рукопис о теорији инфрацрвених зрака који су супружници Ајнштајн добили на увид пре штампања рада. Оба Милевина рукописа, осам страна за Албертово предавање и две стране на каро-папиру за Макса Планка су доступна истраживачима.
У једној другој бележници која се чува у Ајнштајновим архивама, налази се запис на маргини исписан њеним рукописом: "А сада један пољубац за твоју…" Сви ти докази говоре да је Милева током 1910. активно суделовала у Албертовом научном раду и припреми његових предавања.
"Срећна звезда" Миланковићевог живота био је његов професор Варићак из осјечке гимназије који је имао завидно знање математике и физике, али и књижевности – волео је народне песме, фолклор и гусларе. Управо је Варићак имао највећи утицај на Миланковића од свих наставника. Баш он је открио његове "стварне способности" и развио их с пуно љубави и труда.
Тако рад школарца доби јасан правац, а неочекивани успеси у њему су стварали самопоуздање потребно за будући успех. У Миланковићу се развила љубав за науку и амбиција да јој служи. У том узрасту одлучи да постане научник, а млађем брату Љубиши да препусти пољопривредно имање (57 хектара расутих у 113 њива) у Даљу и околини.
Варићак је био бриљантан предавач, излагао је занимљиво и једноставно, а Миланковић добија Сведочанство о завршеној реалној гимназији крајем маја 1896. Милутин се дуго премишљао шта да упише у Бечу, но на наговор професора Верићака, на крају се определио за студирање грађевине.
Много година касније, када је Миланковић са супругом и сином стигао у Београд након завршетка Првог светског рата (15. марта 1919), у Београд је стигао и његов ујка-Васа да, као посланик, учествује у раду народне скупштине. Једног дана, ујак Василије Маучевић узе Миланковића под руку и поведе га у двор где се тада заседало. Ту се он нађе са многим познаницима из Пеште.
Међу њима беше и Гавро Манојловић, он му пренесе срдачне поздраве од Владимир Варићака, који му је поручио "да дело које је написао за време рата преда Југославенској академији знаности и умјетности на објављивање, али да је због политичких прилика потребно да буде објављено на француском језику".
Иначе, преносилац Варићакове поруке, Гавро Манојловић, рођен је у Задру у породици српског порекла, био је историчар, политичар, академик, професор Универзитета у Загребу и дописни члан Академије друштвених наука (САНУ) од фебруара 1910.
Да подсетимо, у књизи "Тесла: Духовни лик", чији је аутор отац Оливер Суботић, пише: "С обзиром на геноцид који је српски народ доживео од стране режима Независне Државе Хрватске у Другом светском рату, да је Тесла којим случајем рођен само коју деценију касније, као и да је остао на простору Лике, вероватно не би ни преживео стравични покољ. Због тога, рећи да је Никола Тесла био Хрват је исто као рећи да је (српски зет) Алберт Ајнштајн био Немац (иако је рођен у граду Улм, у Немачком царству) – обе тврдње су не само нетачне, већ и крајње непристојне и увредљиве, узевши у обзир геноцид који су српски и јеврејски народ преживели у Другом светском рату у оквиру територија ових држава".
И на крају, исто важи и за Владимира Варићака који, како пишу хрватски медији, беше "Знанственик свјетског угледа, али је тешко душевно поднио живот у тадашњој НДХ те се угасио као свијећа и отишао у вјечност. Пронио је славу наше земље (Хртватске) широм свијета. Нек је вјечна слава и хвала том генију".
Овакви натписи су у најмању руку непристојни и увредљиви, а понајвише говоре о одсуству елементарног морала "наших комшија".