"Понекад, кад у глуво доба ноћи сви из шатора изађу да прошетају горе до барикаде или назад ка раскрсници ка Звечану, останем сам поред ове пећи па размишљам: Господе, каква је судбина нас Срба да смо вековима, генерацијама, стално по збеговима, рововима, стално к`о хајдуци, од немила до недрага", прича ми пре неколико ноћи један од Срба на барикади у Рудару.
Старији човек, давно оседео, уморан, у простом оделу, искрзаном капуту, на глави му црна ручно плетена капа похабаних ивица, професор у пензији. Дубоко замишљен проговори, а онда дуго ћути.
"Ево, погледај поиздаље ове наше шаторе, ове наше ватре што горе испред, прошле године овако је било на Јарињу, помрчина, а у помрчини горе ватре, око ватри сенке, силуете, к`о да смо у збегу! Кад сам био мали, учио сам у школи о Малом Радојици, о Козари, о хајдуцима, како су се наши смрзавали по рововима, како се бежало преко Албаније, само семе да сачувамо... Нисам ни помислио да ће и моја генерација проћи као наши преци! Зашто је нама Србима овако, је л` ово наш усуд, где смо погрешили?", пита ме професор у сред ноћи на Рудару.
У том тренутку су, под шатор, крај фуруне, ушли још неки људи, угрејали се и отишли у ноћ.
"Сигурно је моја генерација погрешила, или генрација мог оца, ова деца, гледам их овде сваки дан, нису ни за шта криви. Њих је ово задесило. И, џаба што нису криви, дошло њихово време, време искушења и страдања", каже па заћути.
Тешка је ноћ на барикади у Рудару. Дуга. Кад се смрачи, никад зору дочекати. Поред магистрале дестак шатора, шћукао се народ у њима око фуруна. Унутра није пуно топлије него напољу, али барем не дува северац. У једном шатору гори свећа.
Иза поноћи под шаторима је углавном тишина, ако неко прича, чује се само по неки шапат који пази да не пробуди заспале на клупама. Људи који изађу из шатора, прошетају до барикаде, места на друму на којем десетак камиона чине препреку за пролаз саобраћаја, затим се врате назад, пре уласка у шатор додају по које дрво у ватру која испред шатора догорева у бурадима. Други из шатора изађу да донесу цепанице, и ставе их у фуруне унутар шатора које се не гасе већ две недеље.
"Пре два века Његош је писао оно чувено 'суза моја родитеља нема'. И, питам ја тебе сад: Ево прошло је још двеста година од тада, има ли данас суза наша родитеља?...Види ли неко српску сузу са са Рудара, са Јариња? Не види, драги мој. Суза наша нема родитеља, над нама је небо затворено! Ако наставим, расплакаћу се, пријатељу мој и сапатниче. А, што је то тако, што суза наша нема родитеља, што нам небо не прима ни плача ни молитве? Што смо ми Срби стално овако сами, што смо најусамљенији народ на свету?", опет ме питао професор, а ја сам ћутао.
На барикади у Рудару најтеже је пред зору, у пет, шест ујутру, кад се зимска ноћ примиче крају, који изгледа недостижан, немогућ, док северац уз Ибар леди кости. Тада и најхрабрији и најиздржљивији, који су добар део ноћи провели напољу, крај ужарених буради, беже под шатор, ћутке пуше ил` дремају, неко се накашље, неко кроз лак сан упита за доба ноћи и час сванућа, а деси се да се баш у то доба чује шапат који подсећа како су 2011. на Јагњеници и Колашинци плећима држали камионе да их немачки војници тенком на одгурају са пута, уверени да су јачи од тенка.
"Понекад, Боже опрости, изађем увече из шатора у помрчину, и гледам, у мрак, гледам у небо, гледам ватре, и све ми се чини, видим наше мученике, овуда су прошли у позну јесен 1915. мало се одморили у Митровици па продужили преко Албаније... Боже, колико их је по овим гудурама око Ибра остало мртвих, колико костију непокопаних, неопојених... А шта је тек раније зулума било, колико се невиних душа са телом раставило, овде где седимо... на свакој стопи ове земље, мученици су са мном. Све се мења, само је наша патња иста...", прича ми професор, више се не осврће на људе који улазе у шатор.
Уморили се људи на барикадама. Није шала 15 дана седети на Јарињу, макар и на смену, све да је човек и за софром. А, мора се. Кад се одоздо од шатора погледа горе ка барикади, постављен велики бели крст. Обележено место где се долази кад неправда заболи и бори се за го живот и слободу. Испод крста икона. Пре неко вече човек је клечао пред њом, дуго и усрдно се молио, вапио, плакао, набрајао све свеце којих се могао сетити и вратио се до ватре пун жељних, молитвених суза. Прошао је ћутећи кроз народ, отишао некуд у мрак.
"И шта ћу, гледам ону моју унучад кући, сит бих се исплакао сваки дан кад се одавде вратим. Њих ми жао, моје је прошло. И размишљам, није од јуче или прекјуче да залуд тражим одговоре, што је ово овако, шта смо Богу згрешили те нам нема живота, не да нам се мир. Онда, кажем себи, живот ме научио: Па, и ово мора да је од Бога, пустио је страдање на нас, искушава колико смо јаки, колико можемо да издржимо, дао нам је искушење да окајемо грехе, а што од Бога слађе је од меда", причао је професор, док сам ја мало памтио, мало заборављао, мало записивао, а сузе су саме падале.
Из мојих очију, из професорових, не знам. Вероватно од дима који се шатором ширио из фуруне.
Био сам и следеће ноћи на барикади, под истом шатором, професора није било.
Само фуруна, дрвене клупе, тужни људи, врела ватра и љут дим.