Окружен пажњом Вјосе Османи и Аљбина Куртија, захвалношћу албанске нације на Косову, Вилијам Вокер, некадашњи шеф верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, поново је, уочи годишњице дешавања у Рачку 1999. године у Приштини. Курти му је изразио захвалност за "подршку правди и истини", Вјоса Османи за "допринос истини", за "улогу коју је одиграо 1999. године".
"Масакр који је извршио геноцидни режим Србије 1999. године је трајно подсећање на 45 мушкараца, жена и стараца који су брутално масакрирани 15. јануара 1999. године. Истина о Рачку је непобитна", рекла је Османи.
Ганути Вокер у Приштини је уочи годишњице Рачка промовисао и своју књигу, мемоаре о Рачку, коју је Курти одмах оценио као "непроцењиво сведочење" и "незамењиво огледало", а косовска влада је још пре две године одвојила 70.000 евра за истраживања, писање, уређивање превод, штампање и промоцију књиге Вилијама Вокера о Рачку.
"То је важан акт који доприноси документовању и ширењу аутентичних доказа о злочинима које је српски режим починио на Kосову, унапређујући међународно признање геноцида који се догодио у нашој земљи током рата. Kњига подсећа на жртве масакра у Рачку и одаје почаст свима који су дали своје животе за слободу Kосова. Упркос протеклих 26 година, Влада Kосова и наш народ остају посвећени томе да се истина никада не заборави и да се одговорни за геноцид суоче са правдом", речено је на јучерашњем састанку са Вокером који је рекао да је у Приштини са намером да "убеди људе да прочитају књигу о неким стварима које су се се десиле током 1998. и 1999. године", као и да је Рачак "један од два-три најважнија дана у његовом животу".
Заиста, био је то један од "два-три" најважнија дана у Вокеровом животу. Тог јутра, снимљен у једној јарузи и Рачку, селу близу градића Штимље на КиМ, амерички обавештајац коначно је својим шефовима испоручио оно што је недељама и месецима претходно тражено – непосредни повод за бомбардовање Савезне Републике Југославије. Била је то, у ствари, једна од највећих медијских и обавештајних превара прошлог века.
"Ово је масакр. Стојим овде. Могу да видим тела", причао је тог јутра узбуђени Вокер у слушалицу сателитског телефона, пред камерама албанских и страних новинара телефонирајући директно тадашњем команданту НАТО за Европу генералу Веслију Кларку.
Камерама албанских и западних медијских кућа тог јутра раније, припадници ОВК у Рачку приказали су беживотна тела у цивилној одећи постављена на сваких 10 до 15 метара у поменутој јарузи, а у близини и више лешева набацаних једни преко других.
Претходне ноћи, у Рачку је, а то је непобитна чињеница, у ствари, дошло до сукоба снага безбедности Републике Србије и терориста ОВК који су претходно, данима и недељама нападали српску полицију из базе у овом селу. У области око Рачка, од јула 1998. до јануара 1999. године убијена су 24 полицајаца и цивила, 25 људи је рањено.
Акцију српске полиције у Рачку, 14. на 15. јануар 1999. године пратили су и припадници мисије ОЕБС-а којом је руководио Вокер, били су ту и новинари неколико страних телевизијских и новинских кућа који су на лицу места могли да виде и сниме опкољавање и заузимање једног од бункера ОВК.
Прешавши једноставно преко свих чињеница, Вокер је следећег јутра изашао са тврдњом о "масакру над цивилима".
"Видео сам све примесе масакра, много тела, много мушкараца убијених ватром из различитих праваца, али, већином изблиза. То је језив, ужасан призор", изјавио је тог јутра Вокер новинарима у Рачку не пропустивши да каже како су му мештани рекли да су убиства починили српски полицајци.
Истражном судији Даници Маринковић наредних три дана није било дозвољено да уђе у Рачак. По речима судије Маринковић, она и њен тим били су изложени претњама странаца, приликом неких од покушаја да уђе у село и обави увиђај на њу и истражитеље је и пуцано. Она је претходних 26 година више пута поновила да су изјаве Вокера да се у Рачку догодио "масакр цивила, ратни злочин" – лаж, и да је "истина од самог почетка била позната свима, па и онима који су донели одлуку о бомбардовање СР Југославије директно користећи Рачак као непосредни повод".
Истина коју сам ја тада утврдила као истражни судија, стоји и дан данас, а то је да у Рачку није било никаквог масакра цивила, већ да је то била легитимна акција српске полиције над терористима тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК), рекла је судија Маринковић.
Када су тек 18. јануара она и истражитељи ушли у село, пронашли су кућу у којој је био штаб УЧК, у кући је било и униформи са ознакама те организације, хране, спискова са именима војника.
"Све су то докази које смо предочили и у Хагу, где сам ја као сведок одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића сведочила. Изнела сам доказе, истину коју сам ја утврдила, оно што сам непосредно као истражни судија видела на терену и на лицу места и Рачак је отпао из оптужнице. То је велики успех и победа наше државе", рекла је Маринковићева у једној од изјава додајући да је "Хашки трибунал прихватио истину да није било масакра у Рачку".
Према доказима државног тима истражитеља, сви од 37 идентификованих лица у Рачку и троје неидентификованих користили су оружје, односно "парафинска рукавица" код ових лица дала је позитиван резултат. Међу страдалима била је и једна женска особа, ћерка заповедника ОВК која је била један од учесника борби у Рачку у ноћи 14. на 15. и 15. ујутру. Српски органи тада су, поред осталог утврдили и да је већина убијених на себи имала вишеслојну одећу, војничке цокуле.
Са судијом Маринковић током обављања истражних радњи у Рачку била су све време и тројица припадника ОЕБС-а, двојица Американаца и један Италијан "којима је било јасно о чему је ту реч".
Чињеница је такође да се српским истражним органима тада прикључио и тим патолога из Финске који је предводила др Хелена Ранта. Фински истражитељи тада су оспорили методе "парафинске рукавице" које су користили српски истражитељи и оценио да су те методе "застареле". Сама Ранта је 17. марта, недељу дана пре почетка бомбардовања СР Југославије, на конференцији за медије у Приштини, изјавила да се ради о "злочину против човечности", додајући да се у Рачку радило о "ненаоружаним цивилима", јер, они "у џеповима нису имали муницију".
Много касније, када је Србија већ била бомбардовања, када су на земљу бачене тоне осиромашеног уранијума, побијене хиљаде људи, направљена огромна материјална штета, Ранта је написала књигу о овом догађају.
Посведочила је како је Вокер "вршио притисак на њу приликом писања извештаја", додајући да је Вокер очекивао да она "подржи његову интерпретацију догађаја". Вокер је, сведочила је касније Ранта, инсистирао да се у извештају користи реч "масакр", а, поред осталог појавила се и прича да је једном приликом оловком гађао Ранту, незадовољан њеним "професионалним приступом".
У аутобиографији Ранта је даље писала да јој је Вокер на душу ставио и да у извештају није користила довољно "убедљив језик", којим би описала наводни злочин Срба.
Ранта је касније пред камерама показала оригиналан извештај из Рачка, у коме је закључено да тела припадају борцима ОВК, а не албанским цивилима.
И пуковник српске полиције Богољуб Јанићијевић, задужен за операцију Рачак, у својој књизи "Рачак – потпуна истина" навео је да је "разлог да се одабере баш Рачак за планирани "масакр" потпуно јасан".
"Рачак је био велико албанско село, из ког су терористи истерали скоро све становнике, сем оних који су им били неопходни. Село је удаљено око 300 метара од магистралног пута, скоро спојено са седиштем општине Штимље, у којој је била полицијска станица. Од априла 1998. године јаче терористичке снаге УЧК биле су концентрисане на том подручју, па су се после својих напада повлачили у Рачак и околна села, где су имали залеђину Језерачке планине и после терористичких напада оне су им служиле за скривање и избегавање полицијских потера. Близина комуникација је омогућила верификаторима свакодневне обиласке терористичких јединица, састанке са њиховом командом, договоре и пружање свих врста помоћи, од пружања информација до довођења инструктора за обуку терориста и доношење савременог наоружања које су терористи користили у нападима на полицију и Војску Југославије. Верификатори ОЕБС-а, америчка дипломатска мисија КДОМ и све међународне организације 'хуманитарног' карактера су из терористичких база па и из Малопољца, Петрова и Рачка одвозили својим возилима на лечење рањене и болесне терористе. Село Рачак је било скоро без цивилног становништва, када га је српска полиција опколила са намером да похапси убице-терористе и неутралише велико терористичко језгро", стоји, поред осталог, у књизи Јанићијевића.
Два месеца и који дан касније случај Рачак добио је епилог. Директно је искоришћен као повод за бомбардовање Србије од стране НАТО, а у 78 дана колико су падале бомбе на Србију убијене су хиљаде људи, тешко оштећени објекти инфраструктуре, школе, болнице, медијске куће.