Србија и Балкан
Папа у Црној Гори: Пита ли се Српска православна црква
Са неуобичајене позиције потпредседника Скупштине Црне Горе позив папи Франциску да посети Црну Гору упутио је Никола Цамај, иначе члан Демократског савеза Албанаца - што је подсетило на својевремену најаву црногорске владе да ће папа посетити ову земљу 2020. без сагласности СПЦ, усред народних литија, које су могли очекивати и пандемије вируса корона, која је дошла неочекивано
Скупштина Црне Горе упутила је званични позив папи Франциску да посети ову земљу, саопштавајући јавности уз то да би то био први долазак папе у Црну Гору. У кратком сусрету, на генералној аудијенцији у Ватикану званични позив парламента поглавару Римокатоличке цркве уручио је потпредседник Скупштине Црне Горе Никола Цамај, члан Демократског савеза Албанаца, по професији, иначе, професор албанског језика.
Папа Франциско у више наврата и из различитих држава нашег региона, укључујући и Србију, добијао је званичне позиве државног врха да дође у посету, али се чини да је ово први пут да га позива и један парламент и то преко свог потпредседника на генералној аудијенцији.
Да не буде забуне, Црна Гора је упутила овај позив и много званичније, дипломатски би се рекло и како доликује. На приватној аудијенцији у Ватикану у марту прошле године председник Црне Горе Јаков Милатовић састао са папом Франциском и званично га позвао да посети ову државу.
Коначно, било је и момената када је црногорски државни врх саопштавао да "ти је то завршено". Влада Црне Горе у децембру 2019. известила је о посети Ватикану премијера Душка Марковића и његовом састанку са папом Франциском објављујући да ће папа следеће године посетити Црну Гору. Било је то у тренутку када се Подгорица спремала да усвоји Закон о слободи вероисповести – да, онај који је покренуо велике народне литије и на крају пад режима чији је део био и Марковић.
Осим што се и папа побунио против овог закона, 2020. године наравно није дошао у Црну Гору, избила је пандемија вируса корона, а и без ње избили су велики црквено-народни мирни протести, па је било пречег посла.
Познаваоци прилика обично наводе да државни врх, под којим се готово искључиво подразумева председник, упућује позив папи као шефу државе, али да без позива цркве, он не иде у посету иностранству. Већинска црква даје неку врсту неформалне сагласности и у случају Црне Горе, као и Србије, то би била Српска православна црква. А није познато да се Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве о том питању позитивно оглашавала, нити је ико од црногорских званичника уопште поменуо СПЦ приликом изручивања званичних позива папи Франциску да дође у Подгорицу.
Када је реч о позивању римског папе у посету требало би пре свега водити рачуна о мишљењу Српске православне цркве у оним земљама које се налазе под јурисдикцијом СПЦ, што укључује и Црну Гору, каже историчар и професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић за РТ Балкан.
"Подразумева се, наравно, да пошто је папа у позицији монарха и то апсолутистичког монарха који влада Ватиканом, да би позив требало да упути у најмању руку председник републике", додаје Ковић.
Римски папа никад није дошао ни у Србију, али је званичне позиве добијао од председника наше земље, Бориса Тадића, Томислава Николића, као и актуелног шефа државе Александра Вучића. У случају Николића и Вучића уз позив је ишла и задршка: ако се с тим сложи Српска православна црква, како су обојица наглашавали.
А сама СПЦ најближа је била некој врсти позитивног сигнала 2011. године када је патријарх српски Иринеј изјавио да би обележавање хришћанског јубилеја 1.700 година од доношења Миланског едикта 2013. у Нишу била згодна прилика да папа (тада Бенедикт Шеснаести) дође у Србију. Две године касније рекао је да време за посету ипак није сазрело и да неки од више од 200.000 Срба који су морали да оставе своје куће и цркве у Хрватској не би благонаклоно гледали на то. Помињући, у ствари, прогон Срба у Хрватској као болан и тежак аргумент против доласка римског папе у нашу земљу, патријарх Иринеј посредно је подсетио на често цитирани неформални став српске цркве око посете поглавара свих католика: да пут до Београда води преко Јасеновца.
"Постоји историјско сећање и болна, трауматична тема између СПЦ и српског народа с једне и Свете столице с друге стране, а то је геноцид у НДХ. Српска црква, српски народ нису добили ниједну реч извињења, нити смо видели било какав знак истинског покајања од стране Римокатоличке цркве када је реч о геноциду над српским народом у НДХ. Научно је доказана чињеница не само о умешаности Ватикана у масовне злочине над Србима од 1941. до 1945. него и његове подстрекачке улоге", истиче Милош Ковић.
Он се слаже да би пут папе до српске земље требало да води преко Јасеновца и како додаје то би требало да буде пут покајања.
"А онда би требало размислити о томе да ли такву посету прихватити или не. Овај папа који се сада налази на месту римског понтифекса показао је своје добро расположење према Србима, али и према истини, рецимо на питању Косова, па и по питању (не)канонизације Алојзија Степинца", истиче Ковић.
Али, како истиче наш саговорник, с друге стране овде није реч о личности овог папе или оног патријарха, већ о томе да папе представљају вишемиленијумску традицију, као што то представљају и патријарси СПЦ, наглашава Ковић.
"Данашњи папа представља и подразумева све оно што су чиниле римске папе кроз дуги низ столећа и оно што су предузимале према српском народу. А овде није реч само о НДХ, реч је о присилним и мање присилним покатоличавањима српског народа која су почела у 16. и нарочито у 17. веку. И другим трауматичним сећањима која укључују и Први светски рат, али и улогу Рима у подстрекавању рата у бившој Југославији 1991-1999, брзо признавање независности Словеније и Хрватске и моралну и политичку подршку сецесионизму", каже Ковић.
Као аргументе за посету, најчешће чујемо онај о томе да Ватикан није признао тзв. Косово и да је папа Франциско стопирао канонизацију загребачког кардинала Алојзија Степинца. Аргумент о КиМ потегао је и тадашњи министар спољних послова Ивица Дачић када је у јануару прошле године изјавио да је важно да СПЦ ради на односима са Ватиканом и да је у интересу Србије да папа буде на нашој страни.
Дачић је био још интригантнији када је у јулу 2018. изјавио да је папина посета била договорена за мај 2016, али да је отказао тадашњи председник Томислав Николић после консултација са СПЦ. Сам Николић одговорио је тада да је ватиканска администрација пренебрегла његов изричит став да до посете папе може доћи само уз сагласност СПЦ, и почела да припрема његов долазак у Београд.
"Ватикан није признао Косово и то је веома важан став за Србију. Али треба поменути да Ватикан никад званично није признао ни НДХ, али су неформално са њом одржавали итекако блиске контакте. Представници тзв. Косова су прилично радо виђени у Ватикану. А требало би поменути и процес брзог примања католичке вере и, како се извештава, прилично масовног преласка косовских Албанаца из ислама или комунистичког атеизма у римокатоличку веру", истиче Ковић.
Тако долазимо до тога да је папа добио позив да дође и на тзв. Косово и то и од Хашима Тачија (2016) и од Аљбина Куртија (2023). И не треба мислити да му није драго због тога.
У марту прошле године београдски надбискуп и кардинал Ладислав Немет у интервјуу за "Политику" испричао да је на његово питање папи Франциску да ли волео да прво оде у Загреб или Београд, одговорио: у Београд – и у Приштину.
Што нас доводи до још једног куриозитета када је овај папа у питању: поглавар свих католика био је у Сарајеву (2015) и Скопљу (2019), паковао је кофере за Београд (2016), али још није посетио Хрватску, одану посестриму Ватикана.
Да ли му се не свиђа програм "Бог и Хрвати" или то што обавезни део папине посете Загребу чини поклоњење Алојзију Степинцу тешко је рећи. Иронија је судбине да не иде код оних који га хоће, а они код којих он хоће, распакују му кофере у последњем тренутку.
