Матија Бећковић у "Релативизацији": Револуције су страшне зато што пониште све што је било пре њих

О космополитском Београду 1970-их и 1980-их, култури која се отела контроли партије, Иви Андрићу и "немртвим" великанима српске културе, новинарка Љиљана Смајловић разговарала је са академиком Матијом Бећковићем у ауторској емисији "Релативизација".

"Имао сам среће са другима", рекао је Бећковић и парафразирао Андрића и Гетеа који су рекли да би неко неког ценио, он и сам мора бити нешто. "Познавао сам најзначајније људе мог времена и имао сам среће да ме они напуне том лепотом, мудрошћу, љубављу..."

Бећковић је подсетио да је познавао и дружио се са Андрићем, Црњанским, Селимовићем, Душком Радовићем, Стеваном Раичковичем, Бранком Миљковићем, Михизом, Мићом Поповићем, патријарсима Германом и Павлом...

"Ти људи су отишли, али за мене нису. Ништа се није променило, знам шта свако од њих мисли у сваком тренутку. Нисмо се раздвојили", рекао је он.

Током разговора, Смајловић се дотакла "политикантског читања Андрића" у то време, где су сви муслимани лоши, а сви Срби добри. Бећковић се присетио како су једне вечери код њега сви о томе дебатовали, да би се на крају умешао Меша Селимовић који је рекао да је то тачно, али небитно зато што је Андрић велики уметник.

На питање Смајловић да исприча нешто више о односу Андрића и Крлеже који је у то време био "величина", Бећковић је испричао једну анегдоту.

"Нова мисао" окупила је наше највеће писце и Андрић је добио задатак да опише како разуме књижевни посао и своју поетику. Андрић је то написао и читао, а ту је био Крлежа који је рекао да му то личи на домаћи задатак матуранткиње учитељске школе која има белу крагну и црну хаљиницу. Андрић није ни реч рекао, а онда сам чуо да је већ пред крај живота питао некога шта ради несрећни Крлежа.

"Андрић се да би писао слободно, да би био безбедан, бацио у далеку прошлост и сви су мислили да он пише о давно прошлим временима, а он је ту прошлост препознавао у актуелним догађајима. Није било ништа савременије и модерније од његових историјских романа о далекој прошлости", рекао је Бећковић и додао да је "он фабула егзистенције писца на Балкану где је све могуће. Зато се измакао од актуелних прича, да не би угрозио оно најважније због нечег ефемерног."

Присетио се и да је Андрић бранио и њега и друге младе писце од напада политичара.

"У време социјализма није постојала црна листа без мог имена. Награде које сам добијао више су нада мном извршаване него добијане. Они који су се залагали да их добијем, учествовали су у некој врсти борбе за слободу. То је била битка за аутономију културе од партијских чиновника која је на крају на неки начин извојевана. Награде сам више примио у почаст људи који су показивали високу храброст и несебичност да награђују оно што мисле да заслужује."

На констатацију Љиљане Смајловић да су он и његове колеге које су партијски чиновници прогонили "нагризали и грицкали систем" и завитлавали се са поретком, Бећковић је рекао да је "у то време постојао такав дух" и да се нико није "јуначио" зато што се надао исходу пропасти комунизма".

"Нико ни у сну није веровао да ће се комунизам срушити преко ноћи", рекао је.

У то време, таленат је био главна ствар, а највећа увреда је била рећи некоме да је неталентован. "Револуције су страшне зато што пониште све што је било пре њих. Тако је у то време српска поезија одједном почела да муца", испричао је.

Бећковић је нагласио и да је он једини који брани Бориса Јељцина зато што је успео да сачува Русију у пресудном тренутку. "Тада, када је пропао поредак, читав свет је био наоштрен против Совјетског Савеза. Све земље су имале неки фонд за борбу против Совјетског Савеза (из ког су после исплаћивали 13. плате). Да су тада напали Совјетски Савез, сви би у томе учествовали. Овај (Јељцин) се појавио као пијани шарлатан који је ставио шешир поред атомске бомбе и одложио тај пресудни тренутак за своју земљу. Запад је тада схватио да је пропустио своју шансу", испричао је Бећковић у "Релативизацији".