Матија Бећковић у "Релативизацији", 2. део: Како је изгледало дружење са Капором, Тозовцем и Дедићем

Хоће ли бити исправљена неправда према књижевнику Скендеру Куленовићу? Који су интелектуалци и за време комунизма на Божић долазили у цркву? Како су изгледала дружења са Бранком Миљковићем, Душком Радовићем, патријархом Германом? О свему овом новинарка Љиљана Смајловић разговарала је са академиком Матијом Бећковићем у емисији "Релативизација".

Куленовић нема улицу у Бањалуци, али улицу има његова поема "Стојанка мајка Кнежопољка". Бећковић каже да ће ускоро добити и бисту на Калемегдану у Београду.  

Сав новац који је добио од песничке вечери "Вече са Матијом" у "Звездара Театру", како каже, дао је да се биста Скендера Куленовића постави на Калемегдану поред бисте Ивана Горана Ковачића. Тако ће две најважније поеме "Јама" и "Стојанка мајка Кнежопољка" бити на једном мести.

А посебно је интересантна прича о Скендеровој бисти коју је урадио вајар Александар Зарин. Бећковић каже да је присуствовао када је Куленовић позирао вајару. Међутим, након његове смрти сва заоставштина из Зариновог атељеа у Београду одвезена је у једно село код Прокупља. Бећковић прича да је замолио пријатеља да оде у то село у провери има ли Скендерове бисте. 

"Тај пријатељ појавио се на мојим вратима са врећом у којој је била биста Скендера Куленовића. Сада се она налази у мојој соби, чека дан када ће на Калемегдану бити постављена поред Горана Ковачића, да две важне поеме буду једна поред друге", рекао је Бећковић у емисији "Релативизација" на РТ Балкан.

Бећковић се у емисији присетио дружења и са другим песницима, али и свог школовања у Ваљеву и како га је мајка Зорка мотивисала да учи.

"Говорила ми је да не морам ништа да учим, да је довољно да она види да ја држим књигу и био би најбољи. Каже ми 'ако добијеш четворку, ја ћу да се вешам', да морам бити најбољи, када већ могу", сећа се Матија.

Никада неће заборавити ни велику матуру у Ваљевској гимназији, када је покушао са друговима да преписује, због чега је био кажњен и морао је да чека следећи рок.

"Мајци то нисам смео да кажем. Међу нама школарцима кружила је прича да нема лакше операције од слепог црева. Одем код лекара и кажем да ме боли, да хоћу на операцију. Тада се радило у локалној анестезији. Хирург ми после каже 'стигао си у последњем тренутку, упала страшна'. Изможден после операције отишао сам мајци у Колашин. Испричао како ме уочи самог испита за матуру заболело", сећа се Бећковић.

Никада мајци није рекао праву истину, можда је, наводи, пред крај живота сазнала истину од неког другог.  

Бећковић се дружио са Момом Капором, али и са Арсеном Дедићем. За Капора каже да је имао 'раскошни дар', али и да је био 'неуморан радник, који је могао да опише дан 'који смо проживели и да га нацрта'.

"Када одемо код Емира Кустурице на Мећавник он је први устајао. Имао је стару писаћу машину на којој је радио. Док ми устанемо, он је 'изрешетао' и по четири стране, али се ништа не види колико је она трака на машини стара", прича Бећковић.

Арсена Дедића је упознао још док је служио војску, отац му је био председник црквене општине у Шибенику. Дедић је по Матији дао име свом сину. Дедић је урадио композиције за две Бећковићеве песме "Два пријатеља" и Вера Павладољска".

Прича да није било лако Српској православној цркви седамдесетих и осамдесетих година, али да је тада на челу цркве био патријарх Герман за кога каже да је био "херој сналажења".

Патријарх Герман је у једном тренутку објавио да је црква пристала да се на темељима Светосавског храма озида музеј фресака. Претходно је, присећа се он, предлагано да на том месту буде гаража.

"Тада сам му рекао 'ваша светости српски народ зна да ви не можете да подигнете светосавски храм. То вам нико не замера. Сви знају да морате да сналазите да би опстали. И то вам нико не замера. Мислим да можемо да сачувамо зидине храма, јер оне личе на положај српског народа. Ако то не сачувамо, онда се може испоставити да сте се сналазили, не да би опстали него да би нестали. То вам нико не би опростио. На то је патријарх Герман одговорио 'ми нисмо ништа потписали и као што смо рекли- да, можемо рећи- не. Били смо срећни да је тако реаговао", прича Бећковић.

Када је СПЦ добила дозволу да се зида Храм Светог Саве на Врачару, патријарх Герман је, прича Бећковић, сваке недеље био на Врачару.

Ретки су били интелектуалци који су у то време ишли у цркву. Сећа се да су, осим њега, на Божић у цркву долазило неколико историчара уметности, попут Воје Ђурића.

Присетио се дружења и са Предрагом Живковићем Тозовцем за кога каже да је био "неодољиви мангуп" и "веома духовит", али и да је студентске дане проводио са фудбалером Драгославом Шекуларцем.

"Шекуларац је био прaва фама. Он је ишао градом, а за њим иду деца. Сећам се добио је гарсоњеру код Пионира. Ишао сам код Шекуларца да се туширам као студент", прича Бећковић.

Сећа се и како су се једном састали у Скадарлији и да је Шекуларцу поклонио књигу, на шта му је он рекао "нисам у животу прочитао ниједну књигу, али ову ћу прочитати".

Срећан је што је та фудбалска легенда добила споменик код Звездиног стадиона.