Србија и Балкан
Напади на патријарха попримају карактер организоване харанге
Црква нема развијену политичку идеологију и не бави се тим питањима. Сведоци смо да се личност патријарха Порфирија и, преко њега институција цркве, стигматизују и дехуманизују, наводи професор Богословског факултета Зоран Деврња
Појавио се велики број текстова и медијских осврта на тему позиционирања Српске православне цркве у актуелним догађајима, са аргументацијом која у највећој мери не узима у обзир, односно, не разуме и искривљује саму природу цркве. Црква нема развијену политичку идеологију и не бави се тим питањима, поручује се у тексту на сајту СПЦ који потписује презвитер Зоран Деврња, професор Богословског факултета.
Он додаје да "актуелни умрежени напади на патријарха Порфирија попримају карактер организоване харанге".
"Црква је много пута у последња два века показала да не поседује револуционарни потенцијал који би ставила у службу кориговања политичких система који су настајали консензусом актера на политичкој позорници. То, наравно, не значи и да се слепо слагала са доминирајућим политичким наративима који су у неколико деценијских периода својом ауторитарношћу и недемократичношћу често одузимали основна права како грађанима тако и целокупним народима, али их је смирено, молитвено, христоподобно и крстоносно трпела, подносећи том приликом и многе жртве. Еквидистанца, у односу на све установљене политичке организације током деведесетих и почетком двехиљадитих, коју је црква установила руковођена пастирским и духовним ауторитетом патријарха Павла, показала се као једини могући начин њеног учествовања у узаврелој друштвеној динамици", анализира Деврња.
Због тога се, тврди он, "пред нас поставља питање због чега многи, и звани и незвани, подржани комично-трагичним медијским симплификовањем стварности, данас од цркве и од њеног поглавара траже да раскине са праксом одговорног друштвеног позиционирања у описаном друштвеном и политичком контексту".
"Зашто се простор актуелне друштвене кризе, незапамћене у нашој скоријој прошлости, којој црква ниједним својим ставом и гестом није допринела, користи за злоупотребу њене хришћанске беневолентности према сваком појединцу и друштвеној групи, ма каква њихова стварна вредносна позиционираност у друштву била", пита Деврња.
Он истиче да смо "данас сведоци да се личност патријарха Порфирија и, преко њега институција цркве, стигматизују и дехуманизују на начин који има јасан идеолошки предзнак и који има за циљ урушавање и прекид идентитетских веза са нашим духовним коренима, што последично може довести до немогућности да се, ни сада ни убудуће, конституишемо као јединствен народ хришћанског духовног утемељења и јединствене слободарске и државотворне традиције".
"Поред тога, и још трагичније, актуелни умрежени напади на патријарха попримају карактер организоване харанге, што циљано води ка његовој потпуној друштвеној делегитимизацији и дехуманизацији и могу се пројавити као идејна увертира за отворени прогон како њега лично тако и целе цркве. Веома болно и онеспокојавајуће делује чињеница да су се неки чланови цркве, па чак и клирици, било свесно било несвесно, ставили у службу подривања патријарховог ауторитета са несагледивим последицама по судбину цркве као јединог и аутентичног носиоца идентитета Христове богочовечанске личности, која је једина нада свету какав познајемо и у којем постојимо градећи своје личне судбине и изграђујући друштво", наводи професор Богословског факултета.
Упркос свему реченом, наставља Деврња, црква не учествује у играма друштвене моћи и зато је често била у позицији немоћних и потлачених, клеветаних и прогоњених, али је управо због своје трпељивости укорењене у ишчекивању Небеског царства и правде његове спремна да позове све учеснике постојеће друштвене драме да испоље своју беневолентност према другима.
"Мир међу свим профилисаним идејним и политичким групацијама у нашем друштву је conditio sine qua non сваког прогреса и будуће наде за нас и наше потомке. Црква Христова је духовни утемељитељ најузвишенијих егзистенцијалних вредности и њихов промотер и заштитник на плану симболичне комуникацију унутар различитих друштвених и политичких система. Уколико дозволимо да у јавном дискурсу она и њен поглавар, као и сви други њени представници, буду дифамирани и таргетирани неистинама или конструисаним полуистинама на путу смо да изгубимо вредносне оријентире који нас дефинишу као заједницу словесне културе, историјског призвања и остварености, као и интегративне друштвене свести која је способна да пронесе јеванђелске вредности до сваког свог члана, без обзира на којој се друштвеној позицији налазио. Црква се својом богочовечанском природом не може сврставати ни под једну идејну заставу или политички покрет", закључује Деврња.
