Године пролазе, правде ни у овом, као ни у десетинама и десетинама других случајева страдања Срба на Косову и Метохији, отмица, убистава, пљачки, мучења, нема нити ће је бити. Ни 24 године од хладнокрвног убиства 12 Срба у бомбашком нападу на аутобус "Ниш експреса" у месту Ливадице код Подујева нико није кажњен, злочин није расветљен на данашњем Космету, нико чак од властодржаца и не показује намеру да се дође до правде.
"Често се питам колико смо трпељив народ, колико можемо да издржимо, и поднесемо. Једино што ми даје одговор је вера и нада. Не знамо одакле нам толико срце да се надамо да можемо да останемо овде. Сигурно је да нећемо да заборавимо нашу Мирјану, све оне који су убијени, отети. Нећемо дозволити да се њихово име заборави, и да се не чује гласно. Сваки дан нам је ново сећање и нова борба", рекла је прошле године у Лапљем Селу после парастоса жртвама злочина, Јелена Стојановић чија је сестра Мирјана Драговић била једна од жртава злочина.
Јелена је 16. феубрара 2001. била у аутобусу, преживела је напад, њена сестра није.
"То ће дубоко остати у нама који смо доживели ту трагедију, који смо видели раскомадана тела унесрећених суграђана, повређених. То је дубоко у мени, а сигурна сам и у осталима који су доживели то. Нема дана да се не сетимо тог случаја. Ту је и огорчење, јер они који су починили злочин нису добили казну, него су ту негде међу нама. На суђењу се тај човек окрену према нама, и данас се сећам његовог циничног осмеха, то ме прогања. Неправда нас свакодневно погађа. За нас не постоји правда ни од стране међународне заједнице, као ни од косовских институција, ни од оних који треба да пронађу и казне оне који су починили тај злочин, као и све друге злочине од 1999. године па надаље", изјавила је прошле године у Лапљем Селу Гордана Ђорић, која је 16. фебруара 2001. била у једном од аутобуса у конвоју који је нападнут.
Оно што је и данас, 24 године касније у случају терористичког напада на аутобус "Ниш експреса" чињеница јесте да је у бомбашком нападу убијено 12 Срба, 43 је рањено. Албанац Фљори Ејупи чији је ДНК нађен на месту са којег је активирана бомба осуђен је на 40 година затвора, али га је убрзо ЕУЛЕКС-ов суд правосланжно ослободио због недостатка доказа.
Све друго је у овом случају невиђена срамота, неправда, тешка брука међународне правде, низ трагикомичних и страшних, гнусних обрта, цинизма белосветских судија. Још један од доказа да на тадашњем и данашњем Космету све има своју цену сем глава невиних Срба.
Једино стварна је бол рођака, родитеља, браће, сестара, деце жртава. Малог Данила Цокића који је, кад је аутобус мином од 100 килограма дигнут у ваздух, имао једва две године и даље, редом, Ненада Стојановића, Драгана Вукотића, Лазара Милкића, Снежане Здравковић, Сунчице Пејчић, Небојше Цокића, Мирјане Драговић, Милинка Краговића, Веље Стакића, Слободана Стојановића, Живане Токић.
Зна се и да су тог 16. фебурара 2001. у тренутку када је аутобус "Ниш-експреса", у конвоју аутобуса у коме су били Срби, пролазио путем поред Ливадица, двојица мушкараца, са оближњег брега активирали бомбу од 100 килограма експлозива, сакривену у одводној цеви испод магистралног пута. Аутобус тежак више тона од силине експлозије одбачен је пуних 15 метара у страну.
Форензичари Унмика, који су убрзо стигли на лице места, на месту одакле је активирана мина, нашли су опушке цигарета. Злочинци се, очито, и нису много трудили да сакрију трагове. Убрзо је утврђено да ДНК трагови нађени на опушцима одговарају ДНК повезаним са случајем убиства у Немачкој четири године раније за које је био осумњичен Албанац Фљорим Ејупи.
Кратер од бомбе на магистрали у Ливадицама убрзо је затрпан, многи докази тиме уништени, наводно по наређењу Кфора и, наводно, како би саобраћај магистралом био што пре успостављен.
Ејупи, тада активни официр КЗК, ухапшен је више од годину дана касније, осим њега и још 26 косовских Албанаца. Четворица су задржани у притвору али су и они убрзо пуштени на слободу, у затвору је остао једино Фљорим. Међу пуштеним на слободу нашли су се и Јусуф Велију и Авди Бехљуљи, са једним од њих, говорили су докази из истраге, Ејупи је разговарао телефоном непосредно пре него што је активирао бомбу.
Главни осумњичени онда се, гле чуда, обрео у бази Боднстил крај Урошевца, одакле је убрзо побегао и то тако што је пресекао жицу ограде маказама које су биле сакривене у зељаници, или у рођенданској торти коју му је у затвор донела родбина током посете.
Ејупи је ухапшен тек три године касније, октобра 2004, овог пута у Тирани, и предат Унмик полицији, мада се испоставило да је претходно био на Космету, полицији пред носем, да је пола године раније, 17. марта 2004. активно учествовао у мартовском погрому, нападима на Србе и војнике Кфора, да је, чак, био и један од организатора насиља над Србима.
Средином 2008. године, у Окружном суду у Приштини, судије Хајналка Карпати, као председница Међународног већа и чланови већа Ностер Костер и Маурицио Салустро прогласили су Ејупија кривим за злочин у Ливадицама и осудили га на 40 година затвора. У пресуди је наведено да доказано како је Ејупи са другим непознатим лицима планирао и подметнуо експлозив под аутобус у коме су били путници Срби са КиМ и који су из Ниша путовали у Грачаницу на Задушнице.
Међународни тужилац тада је као главни доказ дао извештај полиције о вештачењу на основу ДНК анализе опушка цигарета нађене на лицу места који је припадао Ејупију, али и сведочење заштићеног сведока "Алфа" који је испричао да је Ејупи јасно "описивао своје учешће и улогу у бомбашком нападу".
Девет месеци касније, другостепени суд у Приштини у коме су била тројица Еулексових и двојица косовских судија ослободио је, због наводног недостатка доказа, Ејупија сваке одговорности за злочин у Ливадицама и он је одмах пуштен на слободу.
Док је трајао процес Ејупију, појавили су се и документи према којима је напад у Ливадицама могао бити спречен јер су Британци, наводно, пре експлозије добили обавештајне податке да се масакр спрема, податке о датуму.
Адвокат Живојин Јокановић прошле године после парастоса у Лапљем Селу рекао је да је тај догађај један из серије од више стотина злочина који су учињени над српским народом, а који су остали нерасветљени.
"Имамо преко 900 различитих инцидената који су остали неразјашњени, један од најгнуснијих су Ливадице. Ништа мање не оставља лош знак и случај жетелаца у Старом Грацку, убиство Поповића из Kлине, напад на дечаке у Гораждевцу... Једини расветљени злочин који је добио судски епилог јесте убиство Димитрија Поповића. У случају Ливадице имали смо идентификованог извршиоца, који је пронађен на основу опушка, а преко ДНK анализе. То је најсигурнији начин идентификације, Зашто се стало? Извршилац је осуђен, али се у једном чудном поступку обуставља поступак и он се ослобађа услед недостатка доказа, то је први предмет који је тако гнусно затворен", рекао је Јокановић.