Одлазе ли Американци: Шта је новинар РТ Балкан видео у Бондстилу

Најава потпредседника САД Џеј Ди Венса на безбедносној конференцији у Минхену да би Сједињене Државе могле да започну повлачење трупа из Европе изазвала је праву пометњу у Приштини.

Јер, ако после УСАИД-а од кога су живеле и НВО, али и Тачијев а затим и Куртијев државни апарат падне и Бондстил, биће то ударац од ког ће се "најмлађа европска демократија" заиста тешко, ако се икада и буде могла опоравити. Јер, од лета 1999. године када је 94. инжењерски грађевински батаљон америчке војске, заједно за приватном корпорацијом "Kellogg, Brown and Root" крај Урошевца подигао базу ограђену два и по метра високом оградом, то место постало је друга Мека, темељ, симбол слободе, тачка ослонца, стожер већ поменуте младе демократије. Косово је Бондстил, Бондстил је Косово.

Из године у годину легенда је само расла, нарасла до неслућених размера. А славу Бондстила, његову тајну, мит, није помутила ни чињеница да је 2001. кроз ограду високу два и по метра, из најчуваније базе у Европи побегао Фљорим Ејупи, Албанац осумњичен да је у Ливидацама крај Подујева са 100 килограма експлозива дигао у ваздух аутобус "Ниш ескпреса" и убио 12 Срба.

И то тако што је маказама прошверцованим у базу у пити савијачи, или у рођенданској торти, то је у овом случају једина нерасветљена тајна, пресекао жицу, побегао да би био ухваћен тек три година касније у Тирани, а затим и правоснажно ослобођен, односно награђен за терористички акт.

Најновија најава Џеј Ди Венса о затварању Бондстила није, кроз историју базе дугу четврт века, прва је која квари срећу приштинског естаблишмента. Једина разлика јесте што иза ове садашње стоје Венс, односно Доналд Трамп, а он, кад нешто најави, онда су велике шансе да то и буде реализовано. А ту је и Илон Маск са задатком да креше америчке расходе где год је то могуће.

Иако је током посете САД 2022 године Аљбин Курти ултимативно тражио да се Бондстил претвори у сталну америчку базу на Косову, професор Универзитета Колумбија Дејвид Филипс тада је изјавио да би "једна од првих ствари које Трамп може да уради" могла да буде – "постепено затварање Бондстила".

Претходно, 2011. године тадашњи амерички амбасадор у Приштини Кристофер Дел изјавио је да ће због високих финансијских трошкова америчка база крај Урошевца "ускоро бити затворена".

Камп је, додао је амбасадор "тежак финансијски терет", а читав приштински естаблишмент тада је из свег гласа закукао, прорадили су кулоари, лобисти, па је база остала. 

Управо тих дана, уљудно најављен, после одобрене посете, безбедносно проверен, културно примљен, као новинар једног београдског дневног листа стигао сам са пар колега на капију Бондстила. Млад, наиван, верујући да ћу видети све тајне супертајне америчке базе. После се испоставило да смо у Бондстилу видели само оно што су официри за безбедност желели да видимо, и – ништа преко тога. Што је и очекивано.

Укратко, посета је текла овако. Најпре су нам на капији узелимобилне телефоне, ставили их у неке кутије, затим нас по пар пута пропустили кроз скенере, да виде да шта не кријемо, а исто суурадили и са нашим торбама, фотоапаратима, бележницама, итд... Провера је укључивала и скидање каиша са пантолона... Посла сата касније, пошто су обављене све провере, скенирања, ставили су нас у аутобус, налик онима из америчких филмова укојима возе децу у школу, повезли кроз базу, једним од путева, који су у Бондстилу, кажу незванични подаци дуги – 40 километара.

Под будним оком безбедњака, наравно, да не залутамо, да не видимо шта не бисмо требали, да не сретнемо и нешто не упитамо некога кога не бисмо смели. Све уз напомену – забрањено фотографисање док се другачије не каже, и наравно може фотографисање барака, теретане, кантине, биоскопа, етнички мешовитог ватрогасног састава, неке самоуслугеу којој име свега сем птичјег млека... Све остало остало је ван нашег домета. Сем изненађења и понуде која се не одбија. Лет хеликоптером "црни јастреб" изнад Косова, уз, наравно, претходно потписану сагласност да ни ви ни ваши нећете тражити накнаду Војске САД ако вам се приликом лета нешто деси, и уз забрану – забрањено фотографисање пилота, кабине, инструмената, прекидача, монитора у хеликоптеру, итд...

Тада се десио и први инцидент, ако се то тако може назвати. Наиме, пре лета појавио се командант базе, амерички пуковник да нам пожели сретно полетање, лет и приземљење, а на питање знамо ли по чему је познато то чудо технике, амерички борбени хеликоптер, један од колега је бубнуо "по филму 'Пад црног јастреба"'...

Ситуација је на трен била непријатна, амерички пуковник се направио да није схватио одговор.

Оно што смо видели одозго, кад су нас амерички пилоти којима од визира нисмо видели лица подигли у небеса, било је импозантно. Четири стотине пет хектара земље опасане жицом и бетонским зидовима, више од 40 километара путева, војне инсталације, јединице борбене техника, читав град дрвених барака у којима је смештена војска, антене, хелиодроми са паркираним хеликоптерима, колико – нисмо смели да бројимо, постројења за производњу струје, прераду воде...

"Бондстил је прави град који може самостално да живи. Имамо агрегате за струју, болницу са хируршким салама и лабораторијом, пошту, продавнице, биоскоп, терене за тренирање, фитнес центре, ватрогасну јединицу, цркву... У граду тренутно живи око 1.500 војника и ради 1.200 цивила који су протеклих дана доста бринули због нетачних вести да напуштамо базу", објаснила нам је припадница америчке војске, наш водич кроз Бондстил.

Питање – шта још имају у бази сем сала и лабораторија, поште и цркве, остало је без одговора.

Онда се десио и други, назови инцидент који је такође брзо "затрпан". Опет је исти колега питао америчког пуковника, ветерана "Пустињске олује" зна ли можда на чијој је земљи подигнута база, алудирајући на чињеницу да се ради о њивама и ливадама углавном Срба староседелаца.

Уследио је немушти одговор како је база изграђена на земљи Албанаца и како пуковник верује да су они правично намирени.

Онда је неки официр из пуковникове пратње замолио дотичног новинара да му још једном, у тефтер издиктира своје личне податке. Из разлога који су свима били разумљиви. Убрзо се наша посета Бондстилу и завршила.

Видели смо све, али нисмо видели ништа. После, док смо се у црвеном "мерцедесу", дотични новинар, фоторепортер, пријатељ из Северне Митровице који нас је возио и ја враћали из Урошевца ка северу, често смо се окретали, гледали да нас каква сила не прати.

Једино занимљиво на том путу биле су слике из Урошевца у коме је био пазарни дан. Улице пуна народа, многи са белим капама и црвено-црним ознакама УЧК на челу. Под окриљем, кишобраном, заштитом америчке базе, Бондстила, ту надомак града. Како ће им бити сада, ако Трамп испуни обећање па Бондстил оде, само они знају.