Тек кад смо поменули земљу, ону косовску, плодну, која је одгајила генерације, на којој све ниче и рађа, заплакао је.
Загушиле су га сузе, тешке, мушке, почеле да се котрљају низ старе, већ усахле, образе.
"Двадесет година нисам повирио у моје село. Биле неки комшије, донели слику, ору Албанци моју земљу. Погледао сам слику, затресао се из темеља, заплакао. Срамота ме било. Гледам, моја њива, она моја, у равници, сваку јој стопу знам, сваку сам јој стопу сто пута преорао, прекопао, прегазио, сузама залио, и ја и мој отац и моји ђедови. Сад је други ору", прича један од косовских Срба.
Све њихове приче некако су сличне. Уз сваку се заплаче и свака је прича о кући, земљи, затртом гробљу, повратку који се узалудно сања сваке ноћи, муци и невољи, јаду и чемеру.
У Северној Митровици, у рано поподне, док је град опкољен барикадама, иако десетак метара около нема никога, прича се тихо, у пола гласа. Мој саговорник се, сваких минут- два, окрене око себе, гледа људе који пролазе. Брине се да неко не чује о чему причамо. Његова прича иста је као и десетине и стотине других, а опет посебна.
Док прича, свака његова реч сече као жилет.
Одавно сам престао да после оваквих исповести људе питам за име. Знам да ми не смеју казати. Тешка су, опасна времена, сви по граду поред Ибра причају о списковима прављеним у Приштини, нагађају, ко је на њима, ко би се на њима, због речи можда могао наћи.
"Живели смо у једном селу између Вучитрна и Приштине. Са комшијама, Албанцима, нећу да грешим душу, није било проблема. Ишли смо једни другима у куће, честитали празнике, било их је да сам са њима смео у кући да заноћим и у мојој и у њиховој. Али, кад кренемо из села у Вучитрн, или у Приштину, била је друга прича. Кад смо се враћали из школе, свако вече - другим путем, да нас не пресретну. И није то био неки живот, тежак, пун искушења, комшије нас, велим, нису дирали, али, одувек се знало ко смо ми а ко су они", прича ми овај Србин са КиМ.
Тако је било до 1998. године, шта се онда десило, не зна ни сам. Је ли мржња само пала на плодно тло па проклијала, никла за час, или је зло, притајено, чекало негде крај пута, у некој живици, пробудило се и подивљало, он не зна.
"Ми мушки те 1998. године нисмо смели заноћити у кући. Како падне вече, ми на стражу. Жене, деца, старији, остану у кући. Ми поред плотова, по стазама около, чекамо, да нас не нападну. Истина, комшије нас ни те године нису дирали, али, бојали смо се. Страх пусти, за децу, за голе животе. Колико смо знали, у нашем селу није било УЧК, бојали смо се да не дођу са стране", тече тешка прича косовског Србина.
Гробље нестало, од куће ни темеља
И тако до 1999. године, до бомбардовања, до почетка рата, после, дошло време да се бежи. Живота у селу више није било.
"За пар сати смо се спаковали, само најосновније, поседали у кола и кренули да бежимо. Остали трактори, остале машине, остала земља, остало све што имамо, све што смо генрацијама, читавог живота стицали. Живо срце да ти препукне а мораш да идеш. Тај последњи поглед на кућу, на њиве, на амбаре, двориште, цвеће, капију, то се не да заборавити, боли и данас ко жива рана", каже у пола гласа.
После живот кренуо својим током. Мука и невоља. Јад и чемер. Све из почетка. Он и његови скрасили се у северном делу Косовске Митровице.
"Земљу нисмо хтели да продамо, и тако до дана данашњег. Пар година по рату, отишао сам до села, тамо, од куће - ама ни темеља, од гробља исто, затрто све, сравњено са земљом, да, ако случајно и помислимо да се вратимо – немамо где. Од наше куће, оне у којој смо се генерацијама рађали, расли, ни цигла није остала, све разнето, од гробља ни споменик, гледаш, душа ти плаче, после, нисам тамо више ни отишао", прича ми.
Споро и уморно ређа речи.
Ко му је срушио кућу, не зна. Можда комшије, можда дошљаци.
"Пре ће бити да су комшије, они који данас ору нашу земљу. Покушавам себи да одговорим – зашто? Ништа им нажао, ако нисмо учинили. Поштовали се наши стари некад, поштовали се и ми. Па, зашто онда? Шта су мислили док су рушили, разносили, шта мисле данас док ору наше њиве? Надају ли се добру, својим кућама, својим чељадима? Где је нестао страх од Бога, страх од греха? Разбијам главу питањима, али одговора нема", наставља своју исповест.
Земљу им не дамо
Враћамо се на почетак приче. Земље му је, вели, најжалије, као и деце.
"Хектари и хектари у једном комаду. Очима се не можеш нагледати лепоте. Сећам се, пролеће дође, угреје се земља, ја изујем чизме, она, црница пуста, угиба се под ногама, а ја бос ходам около, јао Боже, како сам срећан био. Рађала пуста, хранила нас. И данас, кад год се сетим оне слике, како ору моју земљу, ко да ми неко срце голим рукама чупа. Данас други беру моје трешње и моје шљиве. Па, нама је земља све, никаквог ми друго богатства сем ње нисмо имали, нити смо шта друго тако брижљиво чували као земљу. И, деце ми жао, они ништа нису криви, ми смо криви", настави причу.
Отац му, прича, умро пре коју годину. Пошто су избегли, неко време надали се повратку, после отац престао да помиње земљу и село.
"Који дан пред смрт, заплака отац, и помену село... Вели, е наше пусто село, наша пуста земља. Однео је тешку рану у гроб. Зато ја не могу да је продам. Нашу земљу. Нека их, нек је ору, али је продати не могу и нећу. Како да је продам, а шта да унуци, праунуци, реше једном да се врате, а где ће да се врате? Ко сам ја да пресечем ту везу. Бог је велики, можда ћемо се вратити", каже.
Све приче косовских Срба су исте. Свака је жива рана. Отворена. Пече. Досољава се сваки дан. Боли.
На шеталишту између главног моста на Ибру и споменику кнезу Лазару сваки дан можете их чути десет, петнаест... Свако ког зауставите испричаће вам једну сличну.
Док смо се растајали, у пола гласа, шапатом скоро, пита ме:
"Знаш ли шта ће ово сад бити са нама? Како ће се ово завршити? Ни овде нам нема мира изгледа.“
Приче косовских Срба.
У време божићњег поста 2022. на Косову и Метохији, у време великих искушења.